Romski jezik

Romski jezik je jezik koji je jedinstven, a sa druge strane različit i razlikuje se od mesta do mesta gradova. Dok se konačno u Srbiji ne mobilišu neophodne socijalne snage za početak školovanja vaspitača i ne zažive prva odeljenja sa nastavom na romskom jeziku, ali se i ne okončaju rasprave među romskom intelektualnom elitom o prihvatljivoj formi romskog književnog jezika, samim Romima ne preostaje ništa drugo do da neguju maternji govor u sopstvenim domovima.  Tri petine ispitanih Roma naglašava da govori romski jezik, i to odlično (proporcionalno isto toliko izjavilo ih je i da im je romski maternji jezik, ali i da u govoru, pored romskog, koriste i srpski jezik). Komunikacija na romskom zadržava se u porodičnom i rodbinskom krugu, eventualno sa komšijama i prijateljima. Starije uzrasne kategorije, porodice sa više dece i stanovnici gradskih mahala najprilježniji su poznavaoci maternjeg jezika. U bici protiv zaborava najvažniji korak je poštovanje romskog jezika među samim Romima. Od posebnog je značaja i roditeljsko insistiranje na opismenjavanju na srpskom u privatnoj sferi: gotovo stoprocentno izjavljuju da deca treba da znaju jezik većinskog naroda. Tu se, međutim, ne zaustavljaju i natpolovičnom većinom ispostavljaju zahtev društvenoj zajednici za školovanjem dece na maternjem jeziku („na svim nivoima obrazovanja” – 31,6%,  Smernice za normalizaciju, standardizaciju i kod romskog jezika  Deklaracijom o standardizaciji romskog jezika na četvrtom Svetskom kongresu Roma, održanom 1990. godine u Varšavi. Inače, u romskom jeziku ravnopravno je 17 dijalekata, od kojih su u Srbiji najčešći gurbetski, arlijski i tamarski. Dodajmo i da je Rajko Đurić (2005) autor gramatike romskog jezika. Kulturni identitet roma 69 vou osnovnog obrazovanja” – 21,8%, „na srednjoškolskom niovu” – 3,2%). Glavni razlog onih koji ne zagovaraju izuzetnost romskog jezika u institucionalnom obrazovanju jeste da je život u Srbiji u mnogome olakšan ukoliko se kvalitetno ovlada govornim i pisanim srpskim jezikom (77,4%). Time stupamo na teren stručnih rasprava o jezičkim obrazovnim politikama za pripadnike etnolingvističkih manjina u formalnom obrazovanju u različitim zemljama. Tako je, na primer, OEBS identifkovao šestostepenu skalu međuodnosa većinskog i manjinskih jezika u javnom i profesionalnom domenu jezik kao prepreka u akademskom napredovanju – upotreba manjinskog jezika smatra se ključnim uzrokom akademskog neuspeha dece iz manjinskog etničkog korpusa, društvena organizacija kao prepreka u akademskom napredovanju – predlaže se brza i intenzivna socio-kulturna asimilacija u skladu sa kulturnim modelima porodičnog ustrojstva većinske populacije;  problemi sa učenjem kao rezultat društvenih i kulturnih razlika – multilingvalno obrazovanje samo se prepoznaje, uz izraženu zatvorenost većinskih obrazovnih institucija za pozitivno vrednovanje etnolingvističke i kulturne različitosti između manjinske i većinske kulture; problemi sa učenjem kao rezultat odsustva maternjeg jezika u obrazovanju – obrazovanje na manjinskom jeziku se vrednuje i donekle podržava, ali uz izraženu potrebu da se obezbedi određeni tip tranzicionog bilingvalnog obrazovnog programa;  održavanje jezika u privatnom domenu – obezbeđuje se bilingvalno obrazovanje i pripadnicima etnolingvističkih manjina garantuje pravo da održe i funkcionalno razvijaju maternji jezik i kulturu, ali koji još uvek nisu zvanično priznati u svakodnevnoj komunikaciji i  jezička ravnopravnost – manjinski jezici prepoznaju se i vrednuju kao nacionalni jezici koji se koriste u svim komunikativnim domenima. Socijalni kontakti od malih nogu, pa i kasnije (kraće ili duže) školovanje upoznaje romsku decu u Srbiji sa govorom većinskog okruženja. Ipak, njegovo nedovoljno poznavanje, najmanje na kompletiranom osnovnoškolskom nivou, jedan je od krucijalnih razloga višestruke kulturne, ekonomske i političke depriviranosti, getoiziranosti i stigmatiziranosti romske zajednice u Srbiji. Pristup različitim zvaničnim obrazovnim sadržajima bio bi onemogućen ukoliko se romska deca obrazuju isključivo na maternjem jeziku, ali se ni na koji način ne bi branilo učenje i nastava romskog jezika kao sredstva za produbljivanje sopstvenog osećaja romskog identiteta (što bi najviše odgovaralo četvrtom nivou gorepomenute skale). Sa druge strane, pak, uključivanje u jednojezična srpska odeljenja ne bi smelo da se u budućnosti odvija bez prethodne adekvatne pripreme romskih đaka, što je u dosadašnjoj praksi za posledicu imalo preusmeravanje romske dece u specijalne škole sa nižim kvalitetom nastave i njihovo uskraćivanje za usvajanje početnih kompetencija neophodnih za zapošljavanje i socijalnu integraciju. Promenjena dominantna slika starijih generacija o školovanosti naslednika imaće za posledicu izmenjenu svest romske mlađarije o nužnosti kompletnog institucionalnog obrazovanja. Savladavanjem upotrebe jezika većinskog naroda, oni kvalifkuju sebe za dostizanje priznatih društvenih pozicija. A potvrdu ravnopravnosti u društvu prepoznavaće u aktivnoj javnoj upotrebi svog maternjeg jezika. (Pre nego što bude rešeno pitanje izbora jedinstvenog romskog dijalekta i književnog govora, ostaje dilema kakvi će to varijeteti romskoj jezika biti: oni sa više srpskih reči, kakvi preovlađuju danas kod raznih romskih grupa, ili oni podstaknuti težnjom da se očuva i afrmiše starina.)
Izostanak većeg izbora solucija u odgovorima na pitanje šta predstavlja posebnost romskog etnikuma uskraćuje nas za celovito sagledavanje odnosa današnjih romskih generacija prema klasičnim sastavnicama Rromanipe-a, te mogućnostima inoviranja njegovog sadržaja novim identi$kacionim vrednostima. Sa uvodjenjem Rosmkih pedagoskih asistenata u mnoggome je poboljsana sama upotreba jezika, sloboda govora u školama i predškolskim uslovima je u mnogome poboljšana.

Miljan Rašić (Predsednik Udruženja „Društvo roma Zaječar“)

*Ovaj medijski sadržaj je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja*

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

38 − = 29