Zaječar od A do Š

A – ADAM BOGOSAVLJEVIĆ
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Adam Bogosavljević (1843-1880) je bio srpski političar, predstavnik radikala i pristalica ideja Svetozara Markovića. U Narodnoj skupštini zastupao je seljake i tražio smanjenje činovničkih plata i demontažu birokratskoga sistema. Rođen je u Koprivnici kod Zaječara u krajinskom okrugu. Upisao se na Filozofski fakultet Velike škole u Beogradu, ali se pred sam kraj studija vratio rodnome mestu ne bi li se posvetio zemljoradnji kao i prosvećivanju naroda. Za vreme svog školovanja delovao je u radu studentskog društva „Srbadija“, ogranka Ujedinjene omladine srpske, gde se nalazio među najuspešnijim studentima generacije. Vrativši se rodnome mestu, biva izabran za člana Društva za poljsku privredu, a postaje i saradnik lista Težak, u kojem je iznosio svoje ideje o unapređenju zemljoradnje i obrazovanju naroda. Dužnost predsednika Koprivničke opštine vršio je do kraja svoga života. Bogosavljević je 1874. izabran u Narodnu skupštinu i ubrzo je postao vođa male grupe radikalsko-socijalističkih poslanika. Na izborima 1875. radikali-socijalisti su značajno uvećali svoj broj u skupštini, ali su ostali manjinska grupa. Oni su usvojili program Prve internacionale i zagovarali su slobodne socijalističke zajednice koje su među srpskim seljaštvom nalazili veću podršku nego vladine činovničke institucije. Bogosavljevićeve pobede u skupštini su bile malobrojne, ali su mu uvećavale podršku među seljaštvom.

Po prvi put izabran je za poslanika 1874. zajedno sa Milijom Milovanovićem. Pored liberala i konzervativaca oni su treća stranka, ali tada samo sa dva člana u skupštini. Na Narodnoj skupštini podneli su 1874. nekoliko predloga sa ciljem da naruše birokratski sistem. Tražili su da se smanje plate činovnika i da maksimalna plata iznosi 1.000 talira, a maksimalna penzija 500 talira. Kada je Skupština 1875. raspuštena počelo je ganjanje opozicionih poslanika. Adama su zatvorili zbog nekakvoga govora, ali među seljacima su se raširile glasine da su ga ubili, pa je vlast morala da seljacima dokaže da je Adam živ. Seljaci su ga onda odvukli u selo, a posle toga su najpre kapetan, a onda i ministar pravde neuspešno pokušavali da pored buntovnih seljaka sprovedu Adama ponovo u zatvor. Izabran je 1875. ponovo za poslanika. Na sastanku Skupštine na kome se odlučivalo o pomaganju Bosanskohercegovačkoga ustanka Adamovi radikali su pristajali da pomažu ustanak pod uslovom da ratom upravlja skupština, a ne vlada. Taj predlog nije usvojen, ali usvojeno je da jedan skupštinski odbor nadzire vladu za vreme rata. Adam je smatrao da se ne sme dozvoliti da se činovnici i bogataši okoriste ratom, a da sav ratni teret prebace na seljaka. Pokušao je da ratno stanje iskoristi za uništenje birokratskoga sistema, pa je tražio da se činovnici podele na grupu, koja ide u rat i grupu, koja ostaje, ali da nijedna grupa činovnika za vreme rata ne dobija novac. Ipak neke Adamove ideje su bile delomično prihvaćene, pa je činovnicima plata ograničena na 300 talira, a onima ispod odbijalo se još 20%. Maksimalna mesečna plata za vreme rata bila je 120 dinara ili deset dukata. Zbog toga je Adam prihvatio da glasa za odluke vlade o zajmu i o ratu.

Adamove ideje i pokret su težili tome da se kompletna uprava temlje poveri seljačkoj populaciji, kao najmnogoljudnijem društvenom sloju u Srbiji, iako ona nije bila ni intelektualno ni materijalno osposobljena za jednu takvu misiju. Mada je kao i Svetozar Marković, dobro uočio da su žitelji Srbije teško disali pod stegom krutog birokratskog aparata, u nastojanju da ga obubuzda i subzije, otišao je u drugu krajnost, smatrajući kako činovnici obavljaju najlakši, najprostiji i najmanje odgovoran posao, namera je bila da upravu preterano uprosti. Međutim, ovo uprošćavanje ne bi moglo da garantuje uvođenje istinske samuprave i postizanje finansijske uštede, već bi naprotiv, smanjilonjen autoritet i efikasnost. I pored svih slabosti, ovakvog programa ne može se umanjiti istorijski značaj njegovog seljačkog pokretaSvojom ideologijom i veoma zapaženom poslaničkom aktivnošću u Skupštini Adam i njegovi narodnjaci su uspeli da probude učmalo selo i načine ga pravim političkim činiocem parlamentarne borbe, pripremivši ga za mnogo krupnije političke ciljeve. Zahvaljujući toj borbi, ideja o lokalnoj samoupravi je prerasla u ideju o odgovornoj vladi, koja se brzo širila po narodu. Nakon Adamove zagonetne smrti formirana je Narodna radikalna stranka. Kasnije nakon Prvog srpsko-turskog rata ponovo je tražio smanjenje činovničkih plata, ali njegova reč više nije značila mnogo, jer je on tokom rata, kao član skupštinskoga odbora primao za dnevnice duplo više od maksimalne plate. Po zaključenju drugog saziva Narodne skupštine u Nišu, sa znanjem ministra unutrašnjih dela (Jakov Tucaković) je bio uhapšen u Zaječaru 17/29. marta 1880. pod optužbom da je je zajedno sa stricem Radisavom Bogosavljevićem samovoljno uzeo oko 150 oka kukuruza iz opštinskog koša, za gladne stanovnike njegovog sela, koje je bilo opustošeno tokom Srpsko-turskog rata. Iako je delo počinio još 1876. policija je to delo proglasila razbojništvom i zatvorila Adama. Kako je bolovao od zapaljenja pluća, dan nakon toga su ga prebacili u bolnicu, gde je umro 19/31. marta. U narodu se govorilo da je vlast otrovala Adama, pa se tražila obdukcija. Obdukciju su izvršila dva lekara po izboru Adamovih prijatelja i oni su 24. marta/5. aprila 1880. potvrdili da je umro od upale pluća, ali opozicija je i nakon toga optuživala vladu da je otrovala Adama.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

B – BORISAV JOVANOVIĆ (BORA JARE)
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Borisav Jovanović – Bora Jare, samozvani grof od Džervina, neustrašivi lovac na tigrove, neodoljivi i neprevaziđeni kavaljer sa ružom, hrabri pomorac, te zanosni pevač napolitanskih pesama, život je shvatao kao veliku artističku arenu, scenu i pozornicu na kojoj se predstava nikad ne završava i večito traje. Samozvana titula grof od Džervina došla je, valjda, kao simbol lokal-patriotske knjaževačke torlačije i bivšeg privrednog giganta, istoimenog Poljoprivredno-prehrambenog kombinata koji je bio alfa i omega grada ispod krševite Tresibabe. Neko je nekada i zapisao da je ovo ime sebi nadenuo putujući po svetu, kada je postao pomorac i služeći razne markize, barone i lordove pomislio Zašto da samo Englezi i ostali pedigrirani Evropljani imaju plemićke titule…­

Zna se da je on bio srpski glumac i da je bio najpoznatiji po ulozi Jaretovog oca iz serijala Kamiondžije 1973 – 1984, gde su glavne uloge tumačili Miodrag Petrović Čkalja i Pavle, ali malo ko, osim nekada zaječarskih boema zna, kako je Bora Jare postao profesionalni glumac. Postoji mnogo priča, anegdota i nebrojano verzija o tome. Jedna od njih je vezana za Negotin i njegov čuveni jesenji vašar kada je baš on njavljivao nove artističke priredbe kada su sve oči bile uprte u njega i druga, kada je baaš tada na gostovanju zaječarskog pozorišta, trebalo da zameni glumca koji je baš tada zadobio ogromne stomačne probleme, pod uslovom da napamet zna tekst predviđen za tu ulogu. Tada je Bora na pozornici, pred probirljivom negotinskom publikom, poverenu ulogu, inače iz predstave Hamlet, odradio kao pravi glumački car, i,iako je prvi put kročio na profesionalnu pozorišnu scenu, pokazao se kao čovek koji je iza sebe imao, maltene na stotine pozorišnih zloga, pa je rutinski a na veliko zadovoljstvo reditelja i ostalih članova ansambla zaječarskog teatra, mada najviše publike, bez greške odigrao lik koji je tumačio. Znao je on da se teatarski nastrojen i scenski nadaren, sa morem tekstova u glavi i te kako snađe. Gromoglasni aplauz nakon te predstave nije izostao, poljupci i čestitanja su takođe usledili sa svih strana a upravnik pozorišta je tada Bori ponudio profesionalni ugovor koji je on oberučke prihvatio. Tako se Bora Jare, igrom slučaja, otisnuo u profesionalne pozorišne vode, u kojima je više nego uspešno plivao gotovo ceo svoj životni vek, na veliko odobravanje brojnih ljubitelja umetnosti boginje Talije.

Bora Jare, svestrani čovek čiji je životni vek bio prepun dogodovština, srcem i dušom je bio zaječarac. Borivoje – Borisav Jovanović – Bora Jare, rođen je 22. marta 1918. godine u Knjaževcu, gde je i preminuo novembra 1986. godine.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

V – VLAŠKA MALA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Zaječarsko naselje u istočnom delu grada poznato kao Vlaška mala (tj. mahala) formiralo se još u vreme kada je Zaječar predstavljao selo. Naselje je dobilo naziv prema doseljenicima vlaškog porekla koji su se na tom mestu naselili. U vreme nakon oslobođenja od Turaka (posle 1833. godine), Vlaška mala je predstavljala periferno zaječarsko naselje.

Prva imena Vlaškomalaca zabeležena su u popisu iz 1834. godine, sačinjenom radi određivanja poreza, ali su tom prilikom popisani samo oni stanovnici koji su imali ovce. Među starijim vlaškomalskim rodovima najpoznatiji su bili Budukani, Džunani, Kornani. Tokom svoje istorije, ovo zaječarsko naselje dalo je znatan broj ljudi poznatih u celom Zaječaru, a najviđeniji među njima bili su Velja Šimaro, Kole Budukanac, Karbula Brus, Andra Žokabinje, Dragi Kučuk. U ovom zaječarskom naselju živeo je i Zoran Radmilović, jedan od najvećih srpskih glumaca, iako nije bio rođeni Vlaškomalac.

Najpoznatija vlaškomalska kafana bila je čuvena zaječarska kafana ,,Zelengora“. Ranije poznata pod imenom ,,Nacional“, kafana je bila čuvena po sjajnoj domaćoj kuhinji, muzici zaječarskih i velikoizvorskih violinista, kao i po stalnim uglednim gostima (lekarima, trgovcima, činovnicima). Najpoznatiji vlasnik kafane, koja je nakon Drugog svetskog rata nacionalizovana, bio je Cvetko Kančević, poznat kao ,,Gazda Cvetko – Deka“.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

G – GITARIJADA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Zaječarska gitarijada je letnji muzički festival, orijentisan prvenstveno na rok muziku, koji se održava jednom godišnje u gradu Zaječaru u Istočnoj Srbiji. Program festivala se sastoji iz takmičenja demo bendova i revijalnih nastupa poznatijih grupa. Gitarijada u Zaječaru je najstariji festival neafirmisanih rok bendova i spada u red najznačajnijih muzičkih događaja u regionu. Cilj manifestacije je podsticanje i afirmacija muzičkog stvaralaštva mladih opredeljenih za rock’n’roll. Za razliku od sličnih manifestacija koje su u međuvremenu nastajale i nestajale, ovaj festival do današnjih dana odoleva izazovima vremena.Višedecenijska tradicija i značaj učinili su ovu manifestaciju nacionalnim brendom, promoterom i jednim od nosilaca razvoja turističke privrede grada Zaječara.

Istorijа ovog festivаlа dаtirа s krаjа šezdesetih godinа prošlog vekа, kаdа su se, nа temeljimа svetske produkcije, kod nаs pojаvili prvi rok sаstаvi, stekаvši veliku populаrnost među mlаdimа. Tih godinа se, po ugledu nа Gitаrijаdu, kojа je 1966. godine održаnа u Beogrаdu, u mаnjim grаdovimа širom zemlje osnivаju slične mаnifestаcije. Nа inicijаtivu lokаlnih bendovа, nаstаo je i festivаl u Zаječаru, koji je u početku orgаnizovаn dvа putа godišnje. Krаjem sedаmdesetih i početkom osаmdesetih godinа prošlog vekа, GITARIJADA od lokаlnog, prerаstа u nаjnаčаjniji festivаl demo bendovа nа prostoru bivše Jugoslаvije. Tokom proteklih decenijа, GITARIJADA je аfirmisаlа mnoge domаće bendove, koji su nа sаmom početku muzičke kаrijere, kаo pobednici ili učesnici festivаlа, snimili svojа prvа izdаnjа i dobili ogdovаrаjuću medijsku podršku.  U revijаlnom progrаmu festivаlа, sem domаćih, nаstupаlа su i mnogа svetskа imenа, poput: STEVE LUKATHER, LAIBACH, URIAH HEEP, WISHBONE ASH, KEN HENSLEY & LIVE FIRE, Stan Web’s & CHICKEN SHAKE, NIGHTWING, GIRLSCHOOL, LANCE LOPEZ,  JIMMMI ROGERS, THE CULT, SAXON, BILLY IDOL i mnogi drugi.

Pobednici po oceni stručnog žirija do sada su bili:

1974. VIKTORIJA (Niš)
1975. ORION (Beograd)
1976. OKTOPUS (Subotica)
1977. MAMA ROCK (Niš)
1978. GALIJA (Niš)
1979. OPS (Smederevo)
1980. PAUK (Zavidovići)
1981. CILINDAR (Skoplje)
1982. CRNA RUŽA (Zaječar)
1983. NOVA ZEMLJA (Valjevo)
1984. DINAR (Banja Luka)DINAR
1985. OGLEDALA (Rijeka)
1986. Dr STEEL (Rijeka)
1987. ZIJAN (Đevđelija)
1988. VRIJEME NEŽNOSTI (Split)
1989. DŽERSI (Rijeka)
1990. DON MARCEL (Beli Manastir)
1991. REVOLVERI (Župa Aleksandrovačka)
1992. KAZNA ZA UŠI (Beograd)
1993. BJESOVI (Donji Milanovac)
1994. RIFF (Zaječar)
1995. JELENA U PARKU JURE (Zrenjanin)
1996. MUVE (Novi Sad)
1997. TATOO (Prijedor)
1998. VIBE (Beograd)
1999. JELIZAVETA BAM (Zaječar)
2000. AGENDA (Beograd)
2001. PRVI PUT (Beograd)
2002. SARAH K (Novi Sad)
2003. REDOVNA STVAR (Zrenjanin)
2004. DEMETHER (Zrenjanin)
2005. BROKEN STRINGS (Beograd)
2006. FULL FLAVOR (Beograd)
2007. NIGHTFALL (Beograd)
2008. MAGMA (Beograd)
2009. THE DARK OCEAN (Sombor)
2010. AS I FALL (Banja Luka)
2011. COTTON PICKERS (Mladenovac)
2012. BAS I STEGA (Beograd)
2013. MUD FACTORY (Vranje)
2014. D ZOO (Subotica)
2015. SVEMIRCI (Beograd)
2016. HADŽI PRODANE DUŠE (Užice)
2017. KI (Kumanovo)
2018. ALEJA VELIKANA (Beograd)

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

 

D – DANI ZORANA RADMILOVIĆA (ZORAN RADMILOVIĆ – glumčina)
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Fondacija Zoran Radmilović i pozorište „Zoran Radmilović“ iz Zaječara od 1993. godine, svake jeseni, organizuju glumački festival pod nazivom „Dani Zorana Radmilovića“, na kojem učestvuju najpoznatiji teatri iz zemlje i okruženja. Ovaj festival se finansira od strane Ministarstva kulture i informisanja, Grada Zaječara i donatora. Jedan od najpoznatijih zaječaraca Zoran Radmilović rođen je 11. maja 1933. godine, od oca Momčila, sudije i majke Ljubice, domaćice, u Zaječaru. Deda po ocu Rihard Lang, bio je Nemac, železničar. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiče porodično prezime Radmilović. Po očevoj želji upisao je Pravni fakultet u Beogradu i posle dve godine ga napušta. Potom je studirao na Arhitektonskom koji takođe napušta, a ubrzo upisuje Filološki fakultet, odsek engleski jezik. Uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD „Ivo Lola Ribar“. Tada odlučuje da napusti studije engleskog jezika i posvećuje se glumi. Na nagovor glavne glumice, koja mu je bila simpatija sa kojom je bio partner u kulturnom umetničkom društvu upisuje i postupno apsolvira glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, te započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome je isprva nastupao u manje značajnim predstavama. Diplomirao je 1963. godine po povratku iz vojske.

Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović dobija naslovnu ulogu predstavi „Kralj Ibi“ (na sceni Ateljea 212). Tokom nastajanja predstave njegova glumačka nadarenost dovela je do trijumfa improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.). Kasnije će „svoju scenu“ ponovo predstaviti (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića) dve decenije.
Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu, televiziji i estradi, sve su one ostale u senci „uloge života“ u „Kralju Ibiju“ (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju – ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda).


Na filmu je debitovao 1962. godine (Čudna devojka, Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima Glineni golub (T. Janić, 1966), Ram za sliku moje drage (Mirza Idrizović, 1968), Pogled u noć (N. Stojanović, 1968), Paviljon 6 (L. Pintilije, 1978), Srećna porodica (Gordan Mihić, 1980).
Svoju poslednju 299. predstavu „Radovan III” je održao 9. juna 1985. godine uz velike bolove, ali opet uz njegovu veliku želju predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu iz koje se nije vratio. Preminuo je 21. jula 1985. godine u 53. godini života na Prvoj hirurškoj klinici od problema sa digestivnim traktom. Kremiran je, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju u Beogradu.
Bio je oženjen glumicom Dinom Rutić, koja danas živi sama. Njegova ćerka Ana je inspirisana njime i napisala dve knjige – „Zalažem se za laž“ (2009) i „Kad je svet imao brkove“ (2011). Ćerka Zorana Radmilovića je preminula 7. februara 2017. godine u 43. godini.
Ugledno glumačko priznanje, Nagradu za glumačku bravuru „Zoran Radmilović“, veoma omiljenu i cenjenu među glumcima, do sada su dobili: Milan Gutović, Lazar Ristovski, Žarko Laušević, Anica Dobra, Lidija Stevanović, Dragan Mićanović, Goran Šušljak, Rastko Lupulović, Branimir Popović, Sergije Trifunović, Anita Mančić, Nebojša Dugalić, Nebojša Glogovac, Vladimir Kurčubić, Bojan Dimitrijević, Miodrag Pejaković, Nenad Jezdić, Irfan Mensur, Pavle Pekić, Igor Đorđević, Petar Kralj i dr.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

Đ – ĐORĐE GENČIĆ
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Đorđe Genčić je rođen u selu Veliki Izvor pored Zaječara 1861. godine u bogatoj i uglednoj porodici. Posle završene srednje škole u Zaječaru i Beogradu odlazi u Beč gde studira ekonomske nauke, a kasnije u Rusiju, gde studira vojne nauke. Bio industrijalac, vlasnik rudnika, ministar unutrašnjih poslova u vreme kralja Aleksandra Obrenovića, politički „vođa“ zavere protiv kralja Aleksandra i gradonačelnik Niša (1894—1899). Bio je oštar protivnik ženidbe kralja Aleksandra Obrenovića sa građankom Dragom Mašin. Zbog javne osude ovog braka i političkih rasprava Genčić je bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odslužio jednu. Po obrazovanju nove vlade pod Karađorđevićima Genčić je bio ministar narodne privrede, ali se ubrzo povukao iz političkog života. U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu bio je dopisnik ruskih listova u srpskoj vojsci. Pošto nije imao dece, sve imanje je zaveštao sestrićima, s tim da posle njegove smrti pripadne državi Jugoslaviji. Umro je u Beogradu 1938. godine. U njegovoj porodičnoj kući smešten je Muzej Nikole Tesle.

Stari Beograd pamti Đorđa Genčića kao gospodina koji se, uvek uglađen, obučen po poslednjoj modi i evropskog ponašanja, nosio čak s kraljem Milanom za koga se tvrdilo da u tom pogledu nema premca.
U Srbiji će Genčić ostati više poznat kao „čovek krvavih ruku“, kako ga je javnost nazvala, ličnost koja je bila mozak zavere protiv kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Zavera se 29. maja 1903. završila smrću kraljevskog para, ali to je bio i kraj Genčićeve političke karijere. Moćnici su otišli u grob a on u zaborav.
Otmenost na prvom mestu
U trenutku zavere Genčić je imao četrdeset dve godine, sjajnu političku karijeru i veliku moć. Poticao je iz sela Veliki Izvor u Timočkoj krajini, iz imućne i toliko značajne porodice da je knez Miloš poslao svoju ženu kneginju Ljubicu u Vidin tamošnjem paši da spase iz tamnice Genčićevog pradedu Andriju. Andrija i Miloš bili su više nego prijatelji, a Andrija je dopao ropstva na pravdi Boga. Ali, ko Boga pita! Natovarila je  kneginja Ljubica poklone pa u Vidin kod paše. Lepo ju je paša gostio nekoliko dana, a onda upitao ima li kakvu želju. Tražila je da oslobodi starog Genčića i on joj želju ispunio.
Prošle su godine. Razumljivo, praunuk Đorđe Genčić nikada nije zaboravio dug Obrenovićima. Ionako jedan od vodećih ljudi obrenovićevske Liberalne stranke — vođa Jovan Ristić čak ga je nazizao „posinkom“ — Genčić je dušom i telom bio uz 0brenoviće. Postao je najpouzdaniji čovek kralja Milana. Takvoj osobi vladar uvek dodeljuje resor ministra unutrašnjih dela. Tek da drži na oku narod i bundžije. I vlast da čuva.
Uzgred, Genčićev otac je izvesno vreme bio predsednik Narodne skupštine.
Đorđe Genčić nije obavljao posao prvog policajca Srbije topuzom i batinom. Više se oslanjao na razum i sudstvo. Sudstvo je bilo tu da se ne udara na vlast. Policija je imala da drži oči otvorene.
Genčić je bio visok i vitak. Za živu glavu nije hteo da se pojavi na ulici ako na svom odelu primeti makar jednu boru. Delovao je otmeno i izazivao uzdahe beogradskih dama. Nije voleo karte i prekomerno ispijanje čaša, veoma se čuvao ljubavnih avantura i sličnih skandala, a sa ženama je i te kako umeo.
Velika ljubav bili su mu konji.


Domovini 100 miliona dinara
Genčićeva razboritost izazivala je divljenje. Govorio je odmereno i staloženo. Nije prihvatao stvari ni crno ni belo. Pre nego što bi izrekao sud o bilo čemu, pozabavio bi se uzrokom i zato je njegova reč imala težinu.
Ostavljao je utisak veoma obrazovanog čoveka iako mu je školovanje bilo „tanko“. Završio je u Beču neku privatnu trgovačku školu, a zatim je nešto petljao u nekom ruskom vojnom učilištu. Sam je naučio tri jezika: nemački, ruski i francuski!
Iako ga je otac uveo u politiku a čelnik liberala Jovan Ristić zavoleo kao sina, Genčić nikada nije dozvolio da ga vlast ponese. Shvatio je da je mnogo prijatnije i korisnije biti svoj „gazda“, pa je od oca preuzeo poslove sa radnicima. Rudarstvo mu je donosilo ogromne prihode. Pored vinograda i letnjikovca u Topčideru imao je i kuću u Krunskoj ulici. Kasnije je sagradio novu, takođe u istoj ulici, gde je danas muzej Nikole Tesle.
Pre tridesete Genčić je bio načelnik Niškog okruga, dok je ministar unutrašnjih poslova postao u trideset osmoj godini.
Da li zbog izrazito snažne volje, često i preteranog gordog nastupa ili sumornog izraza lica, tek ostavljao je utisak tajanstvenog čoveka. Okolina nije mogla da se načudi otkud njemu romantični zanos. Štaviše, znao je da se razneži nad tuđom mukom i zaplače pružajući nevoljniku i po 100 dinara. Uostalom, kada je oktobra 1938. umro, domovini je ostavio imanje u vrednosti 100 miliona dinara, za ono vreme ogromnu svotu. U testamentu je izričito zahtevao da se to nigde ne pominje. Poslednja želja bila mu je da bude sahranjen bez govora i venaca. Tako je učinjeno.
Greška oficira Nešića
Veliko prijateljstvo između Genčića i poslednjeg 0brenovića kod koga je redovno navraćao na zakusku raspršila se kada je Aleksandar odlučio da se oženi Dragom Mašin, znatno starijom od sebe. Kralj Milan i srpska vlada ponudili su Aleksandru nekoliko prilika: grčku, crnogorsku, rusku princezu. Umešao se i Beč, pa je utanačena ženidba sa Aleksandrom fon Šaumberg. Sve uzalud.
Genčić je pozvao kralja Milana da se vrati iz Austrije, ali ovaj nije imao hrabrosti. Za Genčića je to bio udarac i razočarenje. Na sve načine pokušavao je da mladog kralja odgovori od te namere, a kada je po vladara, posle njegove ženidbe, postao opasan, dobio je sedam godina robije. Nakon godinu dana pomilovan je, ali Genčićeve iluzije o Obrenovićima su se srušile.
Obazrivo, s mudrošću vrsnog političara, Genčić je otpočeo da „opipava puls“ Beča i Petrograda, prijatelja političara i proverenih pristalica političkih promena u Srbiji. Nudio je republiku, u najmanju ruku uklanjanje kralja Aleksandra. Izdašnu pomoć imao je u ženi Giti Cincar-Janković, kojoj je to bio drugi brak, i u sestriću poručniku Antiću koji je među njemu bliskim oficirima naslutio jako neraspoloženje prema vladaru i njegovoj ženidbi.
Začeta klica zavere brzo je bujala. Majstor u pregovaranju Genčić je brzo okupio grupu zaverenika; političara i oficira.
Pičao je godinu dana pred smrt:
— Ja sam iscrpeo sva sredstva da sprečim kraljevu ženidbu sa Dragom Mašin. Otišao sam od njega k njoj i zaklinjao je da u ime ljubavi prema kralju i otadžbini beži iz zemlje. Iako sam znao da govorim sa jednom rafinirano nemoralnom ženom, isticao sam joj svetinju otadžbine. Poljubio sam joj ruku, u njenom stanu pri dolasku i odlasku, a ona se kao trgla zaplašena posledicama na koje sam joj zaobilaznim putem ukazao. Pribrala se, ocenila svoju situaciju, obećavši mi da će iz svog stana otići pravo u moj vinograd na Topčiderskom brdu, odakle će krišom, kako je kralj ne bi vratio, poći u dobrovoljno izgnanstvo, u veliku žrtvu — radi Srbije. Ali tada — po komičnosti udesa — moj pratilac oficir Nešić pokvari sve to jednim netaktičnim gestom. Pošto je vrlo nespretno pohvalio  Dragino odricanje izrekom da je bolji mršav mir nego debela parnica, dodao je sa nešto malo, ali upadljive, ironije da je to bolje, jer uostalom „…gde ste vi za kraljicu!“ Na te reči neumesne i netaktične Draga se usplahiri, njene oči sevnuše strahovitom ljutnjom i ona se ugrize za usne. Bolno uvređena, „prevrte“ se i ja to osetih. Tako u istorijskim prelomnim trenucima jedna nepotrebna reč može da pokvari sve.
Bio sam gotov da poginem!
O samoj zazeri Genčić je nerado govorio. O svojoj ulozi, međutim, imao je potpuno jasan stav.
— Mišljah da će se kralj Milan odazvati mom pozivu jer je znao da od mene nema boljeg, odanijeg i poštenijeg prijatelja u Srbiji… Kralj Milan je tada pokrio svojom oficirskom čašću izdaju doma Obrenovića da tu više nije bilo spasa… Kroz svest mi je prostrujala misao: na tvoje rame i na tvoju glavu, Genčiću, pada jedna teška dužnost! Ti ćeš da uspostaviš red u ovom haosu i u ovoj smoli što se zapekla u mašineriji naše političke budućnosti! Meni je Milanova depeša pokazala da sam bačen u otvoreni okršaj sa jednom suludom osobom prema kojoj ja lično nisam više imao obzira…
Genčić dalje kazuje:
— Naravno, lomile su me i mnoge pretpostavke. Znao sam za prepreke i teškoće. Predviđao sam da će ih vreme još i gomilati… Ali, ja sam bio gotov da poginem… Skandali koji su se nizali na dvoru uverili su me u ispravnost mojih pogleda. Moj obračun, to jest moj moralni obračun sa samim sobom bio je gotova stvar… Pored Milanove depeše o definitovnoj abdikaciji i Aleksandrovog rđavog ponašanja, treći, presudni momenat koji me je preokrenuo bilo je saznanje da nama nije potreban dinastički, novi ludi rat Crvene i Bele ruže. Treba sklopiti knjigu nad tim i okupiti se oko jedne kuće i jednog barjaka… Izostavite čak potpuno moju ličnost iz istorije i idite zaključku: vreme i događaji nisu me opovrgli, a sve što je došlo posle 1912. i 1918. opravdavalo me je… Sa jednom nogom u grobu mogu da kažem: blagodaran sam što sam doživeo pune plodove svoje inicijative!
Posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, Genčić je imao silnih nevolja i u poslu i u privatnom životu. U poslu koji je uspešno vodio dobacivali su mu da naplaćuje svoje „krvavo delo“, a u privatnom životu pravljene su aluzije na njegove „krvave ruke“.
Izvesno vreme bio je dopisnik nekoliko stranih listova, a u Prvom svetskom ratu učinio je Srbiji velike usluge na polju propagande jer je bio lični prijatelj sa francuskim državnicima, braćom Klemanso.
Posle Šestojanuarske diktature 1929. pokušao je da se vrati u politiku, ali za njega više nije bilo mesta.
Napustila ga je i žena Gita, zaljubila se u kneza Arsena Karađorđevića, pukla je bruka i razvod je bio neminovan.
I na kraju:
— Bilo je ljudi i biće još takvih koji će reći: „Genčić je posle 1903. upustio vlast“, a ja kažem da sam još pre 29. maja znao da mi moji moralni principi i same okolnosti neće dopustiti ni da posegnem za vlašću… Pre svega, ja sam tačno znao da radeći na uklanjanju Obrenovića radim za radikale. Tu sam viziju imao jasno pred očima. Jasno kao dan! Jer, oni su bili većina zemaljska… Ja nisam, međutim, mogao da posle 1903. pređem njima, a moja je stranka bila u manjini, upravo — ona je istorijski već pripadala prošlosti.
Kažu, kada je Đorđe Genčić umro u svojoj kući u Krunskoj ulici, na njegovom radnom stolu i dalje je stajala slika kralja Milana Obrenovića. Na poleđini je, pola na francuskom pola na srpskom, bila posveta, davno napisana:
„Hvala Vam, Genčiću — Milan“.                                                                                                                      (Milenko Todorović, Politikin „Zabavnik br.: 2269, 14.07.1995.)

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

E – EPARHIJA TIMOČKA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Timočka Eparhija obuhvata istok Srbije, kroz koji protiče Timok, po kojoj je ova eparhija i dobila svoje ime. Eparhija, zapravo, obuhvata sliv Timoka. Sa zapadne strane dotiče Crni Timok a sa južne Beli da bi se u samom Zaječaru sastali i obrazovali Veliki Timok. Pored Zaječara važni gradovi, opštine u eparhiji su Bor, Negotin i Knjaževac.Prema brojnim spisima, pre oslobođenja Timočke krajine od turskog ropstva i uspostavljenja statusa eparhije, ove oblasti su bile pod duhovnom upravom, delom Vidinske mitropolije, delom Niške, a najmanjim delom Beogradske. U toku gotovo sto sedamdeset godina života Eparhije timočke, upravljalo je njome deset episkopa. Eparhija je jednom prilikom bila ukinuta, od 1886. do 1890., a u više navrata su njome administrirali episkopi susednih eparhija. Prilikom svoga doseljavanja, srbi su na ovo područje zatekli već organizovani crkveni život sa episkopom čije je sedište bilo u gradu Akve na Dunavu, negde kod današnjeg Prahova. O veoma živom i u svakom pogledu razvijenom i ustrojenom životu od najranijih vremena, svedoče mnogobrojni ostaci naseobina, posebno rimskih. Od 11. veka ulazilo je ovo područje u sastav Ohridske arhiepiskopije. Kako se nalazilo na tromeđi srpsko-rumunsko-bugarskoj, menjalo je ono i svoju pripadnost u crkvenom pogledu. Pripadalo je i Ohridskoj i Trnovskoj i Pećkoj i Carigradskoj crkvi. Za vreme austrijske vlasti nad severnom Srbijom (1718—1739) pripadala je Timočka Krajina Vršačkoj eparhiji u sastavu Beogradsko-karlovačke mitropolije. Posle ukidanja Pećke patrijaršije (1766) bilo je ovo područje najpre u sastavu Vidinske eparhije pod vrhovnom vlašću Carigradske patrijaršije, pod kojom je ostala sve do 1831. godine.

U vreme Prvog srpskog ustanka (1804—1813) ova oblast bila je pod vlašću beogradskog mitropolita, poreklom Grka. Kada je 1830. sultanovim hatišerifom Srbija postala autonomna kneževina, sa Milošem Obrenovićem kao naslednim knezom na čelu, ishodio je knez Miloš 1831. od Carigradske patrijaršije tomos kojim se u Kneževini Srbiji obrazuje autonomna mitropolija sa višom jerarhijom sastavljenom od Srba. Prvi mitropolit oslobođene Srbije bio je Melentije Pavlović. Kada je 1833. Timočka krajina priopojena Kneževini Srbiji, odmah su preduzeti koraci za osnivanje nove srpske eparhije za ovu oblast.
Timočka krajina, bez velikih središta, nije imala ni materijalnih ni duhovnih udobnosti onoliko, koliko su imale neke druge oblasti Srbije. Još u rimsko doba izgrađena mnogobrojnim gradićima i kulama, ona je za vreme turske vladavine bila razrušena i dočekala oslovođenje 1883. godine sa malim brojem crkvica i kapela, od nasilničkog oka sklonjenim čatmarama i brvnarama.

Protivno stavu Svetog arhijerejskog sinoda i potrebama Pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji, vlada Milutina Garašanina je 1886. godine izdejstvovala i sprovela ukidanje ove eparhije. Glavni zagovornik ukidanja je bio Milan Kujundžić Aberdar, tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela. Odmah nakon pada Garašaninove i Kujundžićeve vlade, Sveti arhijerejski sinod je u jesen 1887. godine zatražio da se eparhija, ali to je učinjeno tek 1891. godine. Tokom Prvog i u Drugog svetskom ratu eparhija je pretrpela teška razaranja i gubitke. Eparhija timočka je eparhija Srpske pravoslavne crkve. Nadležni arhijerej je episkop Ilarion (Golubović), a sedište eparhije se nalazi u Zaječaru gde je i Saborna crkva. Na redovnom majskom zasedanju 2014. godine, Sveti Arhijerejski Sabor SPC, izabrao je, arhimandrita Ilariona, za novog Episkopa timočkog. Hirotoniju i ustoličenje u tron episkopa timočkih obavio je Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Irinej uz sasluženje više Arhijereja, 10. avgusta 2014. godine, u Sabornom hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Zaječaru.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

Ž – ŽENE U ZAJEČARU
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Da bi žena bila uspešna mora da poseduje znanje, vaspitanje i obrazovanje. To je osnova za uspešnost, a posle toga slede rad, učenje i upornost. Žene iz Srbije spadaju u najlepše žene sveta. Iako nam zvanična potvrda toga na svetskim izborima izmiče godinama, onu nezvaničnu titulu dobili smo od poznavaoca ženske lepote, stranaca koji očarani prelepim Srpkinjama priče o našim ženama prenose širom planete i brojnih anketa i lista koje s vremena na vreme donesu presek stanja na globalnom nivou.

Podaci iz Popisa iz 2011. godine pokazuju da žene u Zaječaru čine 51,3 odsto od ukupnog broja stanovnika. Prosečna starost žena je 41,1 godinu. Istraživanja o korišćenju vremena iz 2010. i 2015. godine potvrdila su stereotipe koji važe na našim prostorima. Bez obzira na to da li su zaposlene ili ne, žene, u odnosu na muškarce, dvostruko više vremena rade u kući, a upola manje vremena provode na plaćenim poslovima. Za zaposlene žene, rad u kući postaje druga smena. Najveće razlike u vremenu su kod aktivnosti koje se odnose na lične potrebe i slobodno vreme. I žene i muškarci u 2015. godini manje vremena su proveli u zadovoljavanju ličnih potreba, tako da je razlika u vremenu „nadoknađena“ u korist aktivnosti tokom slobodnog vremena.

Visoke škole i fakultete više upisuju i završavaju žene. Među upisanim studentima žena je 56 odsto, a među diplomiranim 58 odsto. Žene čine većinu u mnogim područjima obrazovanja a najveće učešće žena istraživača je u medicinskim naukama, skoro 60 odsto.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

Z – ZAJEČARSKO PIVO
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Pivara u Zaječaru jedna je od najstarijih u Srbiji. Prvi pisani trag o proizvodnji piva u danas najvećem gradu Istočne Srbije, potiče još iz 1875. godine. Tadašnji načelnik Zaječarskog sreza u izveštaju upućenom ministru unutrašnjih dela Srbije zapisao je: „Prošle godine pivar ovdašnji proizveo 2000 akova piva, koje se u samom narodu znatno troši“. Za zvanični početak industrijske proizvodnje piva uzima se 1895. godina, kada je grupa zaječarskih investitora osnovala fabriku „7. septembar“ kao akcionarsko društvo. Fabrika će kasnije više puta menjati naziv, ali ne i namenu. Tako već 1907. akcionarsko društvo proširuje delatnost i prerasta u Zaječarsko industrijsko udruženje – akcionarska pivara. U okviru Zaječarskog industrijskog udruženja bilo je ukupno 59 akcionara: i to 53 iz Zaječara i 6 iz Beograda.

Prva tehničko-tehnološka revolucija u razvoju Pivare, odigrala se u periodu od 1910. godine do 1921. godine, budući da je nabavkom manje parne mašine i generatora za struju izbačen ručni način proizvodnje piva. Za potrebe sladare nabavljena je sušara, koja je sušila pomoću pare iz centralnog kotla. U podrumu, sladovina i pivo su hlađeni pomoću amonijačkih kompresora, dok se hlađenje pomoću leda konačno izbacuje iz upotrebe. Od tada, pivara je proizvodila gotovo sve vreme, čak i tokom Drugog svetskog rata, kada je bila u posedu Nemaca. Do prekida u proizvodnji piva je došlo 6. septembra 1944. godine kada je počela borba za oslobođenje Zaječara. Povlačeći se iz Zaječara nemačka vojska je opljačkala svu zalihu piva iz pivare, oko 313 hektolitara. Normalan rad pivare uspostavljen je juna 1945. godine – od tada do danas nije bilo više nijednog prekida u proizvodnji. Nakon Drugog svetskog rata u tadašnjoj Jugoslaviji počinje period samoupravljanja, a aprila 1950. na skupu svih radnika, izvršena je i svečana predaja pivare radnicima na upravljanje. Dve godine kasnije, pivara se izdvaja iz gradskog prehrambenog preduzeća i počinje da posluje kao samostalno preduzeće, pod nazivom „Parna Pivara 7. septembar“. Sredinom šezdesetih počinje druga tehničko-tehnološka revolucija u razvoju Pivare. Do 1970. godine zaokruženi su kapaciteti u varionici i podrumu, kao i u energetici. Iste godine, završeni su i građevinski radovi na izgradnji nove flašare, a prva automatska linija za otakanje piva, kapaciteta 32.000 boca na sat, počela je da radi 25. aprila 1971. godine. Početak 21. veka obeležila je privatizacija i modernizacija pivare, ali i nove promene naziva. Tako 2004. godine Zaječarska pivara postaje deo Anadolu Efes grupe i menja ime u „Efes Zaječar Pivara“. Četiri godine kasnije postaje deo Heineken grupe, jedne od vodećih svetskih pivskih industrija, što joj donosi i novi naziv – “Ujedinjene srpske pivare Zaječarsko A.D.”.

Od maja 2014. godine kompanija „Ujedinjene srpske pivare“ zvanično je promenila ime u „Heineken Srbija d.o.o.“, u okviru koje operativna pivara u Zaječaru nastavlja sa proizvodnjom brendova vrhunskog kvaliteta. Poslednjih godina izvršena su značajna ulaganja u osavremenjivanje pogona fabrike, ali i ambalaže, što je rezultiralo vrhunskim kvalitetom brendova koji se proizvode u ovoj pivari. Poseduje najznačajnije međunarodne sertifikate kvaliteta, poslovanja, proizvodnje, organizacije i zaštite životne sredine kao što su „ISO 9000“, „ISO 14000“, „OHSAS 18000“, „ISO 22000“, zatim „SAP“ („HeiCORE“), sistemi praćenja i izveštavanja rezultata rada i mnoge druge. Pored ISO standarda za kvalitet, kompanija Heineken u Srbiji u svojoj pivari takođe koristi sistem upravljanja za bezbednost proizvoda baziran na analizi rizika i kritičnih kontrolnih tačaka.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

I – ISTOČNA TRIBINA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

U Zaječaru se fudbal igra, trenira i živi bezmalo celog veka, i stadion podno Kraljevice pokupio je u bogatoj istoriji veliki broj pobeda, nedaća, kao i sportskih anegdota. Takođe ove godine obeležava se još jdan sportskih jubilej – Dvadeset godina od formiranja navijačke grupe FK Timok u gradu i zemlji poznatijih kao „Otrovi“. Za najvatrenije navijače fudbalskog kluba Timok, Otrove, rezervisana je Istočna tribina, mesto gde je pre dvadeset godina nastalo organizovano navijanje u Zaječaru. Do Istočne trebine stiže se tako što se pristalice Otrova pred utakmicu u kojoj je Timok domaćn okupe kod Tackove česme i u koloni uz pesmu i navijanje zauzmu svoje mesto za bodrenje svog voljenog kluba – a to je istočna strana Gradskog stadiona.

Pre dvadeset godina Otrovi su mahom bili tinejdzeri, prepozntjivi po nestašlucima i spremnosti da njihove intervencije na utakmici prevaziđu granice dozvoljenog, ali u dve decenije postojanja najbitniji epitet koji može da se stavi uz ovu navijačku grupu je ljubav prema klubu kao i neosporni lokalpatriotizam. Ljubav prema klubu su dokazivali, po suncu i kiši, u drugim i zoznskim ligama, na brojnim gostovanjima po Srbiji, koja su u proteklih dve decenije prevazišle brojke od 300 putovanja, vozom ,autobusom ili autostopom. Ljubav prema rodnom gradu ogledao se u humanitarnim svirkama, kao i zajedničkim uređenjima parkova i igrališta u Zaječaru. Kada govorimo o Otrovima zapravo mislimo na organizaciju članova koja se nije libila da svoj voljeni klub podrži i u najtežim trenucima u njegovom postojanju, navikama koji su stekli upravo na istočnij tribini: jedinstvom, ličnim primerom, kao i samopožrtvovanošću. Tako su nastajali prepoznatljivi grafiti po gradu na dva Timoka, njihova koreografija, šalovi i zastava. Godinama ova navijačka grupa postaje sinonim za plavo-bele u Zaječaru, sa krilaticom „Istom vetru odani“.

Za „najslavnije“ navijačke dane mogu se uzeti sezone u kojima je FK Timok bio član druge lige Srbije, a najhrabriji potez Otrova je verovatno prošlogodišnje imenovanje navijača u upravu samog kluba, kojim su sprečili gašenje FK Timoka. Fudbalski klub Timok ove godine se takmiči u zonskoj ligi „Istok“, rangu kome po istoriji svakako ne pripada, ali uz verne navijače, mladu i talentovanu ekipu, može da se nada skorijem povratku u viši rang, a na tom putu će im sigurno bezreznu podršku pružati njihovi najvatreniji navijači sa Istočne tribine.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

J – JELENA MAJSTOROVIĆ
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Jelena Majstorović je rođena 3. januara 1907. godine u Zaječaru, gde je završila osnovnu školu i Višu gimnaziju 1926. godine. Filozofski fakultet je završila u Beogradu ali se vratila u rodni grad gde je radila kao profesor Gimnazije u periodu od 1931-1944. godine. Nastavu srpskog jezika je predavala i učenicima Ženske zanatske škole. Poslednje godine rata na ovim prostorima, 28. juna 1944. godine kod sela Ilina, opština Boljevac, četnička ruka je prekinula njen rad. Danas njeno ime nosi škola za osnovno i srednje obrazovanje u Zaječaru a dan njenog postavljenja za profesora zaječarske gimnazije 21. oktobar je uzet za Dan škole. Odmah nakon II svetskog rata uvidela se potreba da se školovanjem obuhvate i „defektna deca i to: slepa, gluvonema, duševno zaostala, bogaljasta, deca sa govornim manama, vaspitno – ugrožena… I ova deca moraju proći kroz školu i dobiti osnovno školsko obrazovanje kako bi mogla stupiti na zanat i nastaviti školovanje u produžnim zanatskim školama, ali ako na zanat ne idu da se putem knjige mogu lično izgrađivati“ kaže se u dokumentu Ministarstva prosvete od 16.10.1945. godine upućenom Okružnom narodnom odboru u Zaječaru. Prvo odeljenje lako mentalno ometene dece, počelo je sa radom u jednoj od prostorija Osnovne škole „Milenko Brković – Crni“, sadašnjoj „Desanki Maksimović“. Od sledeće školske godine ova odeljenja se sele u školu „Ljuba Nešić“ a kasnije i u školu „Đura Jakšić“. Specijalna osnovna škola je osnovana Rešenjem skupštine Opštine Zaječar od 14.04.1968. godine sa ciljem da obuhvati lako mentalno ometenu decu. Za potrebe škole Opština je dodelila zgradu bivše ženske osnovne škole iz 1896. Useljenje u školsku zgradu bilo je 01.10.1968. godine a ceo septembar nastava se i dalje odvijala u školama „Ljuba Nešić“ i „Đura Jakšić“. Naredne školske godine donose se sva normativna akta škole. Statut škole je usvojen 09.12.1969. godine. Ime „Jelena Majstorović“ škola dobija 01.10.1970. godine.

Kako su školu mogla da pohađaju samo deca iz Zaječara a potreba je bila i u selima pa i u okolnim gradovima, nađeno je rešenje. Uz nesebično angažovanje svih društvenih činilaca tog vremena, 1970. godine doneta je odluka o otvaranju internata u prostorijama nekadašnje kuhinje Doma učenika stručnih škola a realizovana 01.02.1972. godine kada internat počinje sa radom. To je ujedno i datum početka rada produženog boravka što je bio i prvi ostvareni boravak u Timočkoj krajini. Rezultat je bio vidno poboljšanje uspeha učenika. Učenici su na radnu rehabilitaciju odlazili u Zaštitnu radionicu „DES“ ili su po položenim testovima u Zavodu za zapošljavanje nastavili školovanje u srednjim stručnim školama. To su bila posebna odeljenja pri srednjim školama. Početak školske 1980/81. pratilo je zakašnjenje ali sa razlogom, naime škola je dobila još jedan sprat a učenici su dobili nove učionice, savremeno opremljene novim nastavnim sredstvima i učilima. Septembra 1984. uz finansijsku podršku SIZ-a dečije zaštite, obezbeđen je školski inventar, nastavna sredstva a otvoreno je i odeljenje predškolskog uzrasta za lako ometenu decu. Naši učenici dobijaju psihološki, logopedski i stomatološki tretman. Škola dobija Septembarsku nagradu grada – Plaketa Opštine Zaječar za uspešne rezultate u vaspitanju i obrazovanju mentalno ometene dece i njihovom uključivanju u život, na sednici od 05.09.1988. godine. Još od 1976. godine kada je donešen Zakon o specijalnom vaspitanju i obrazovanju kojim se „deci i omladini ometenoj u razvitku obezbeđuje predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, osposobljavanje za rad i uključivanje u raznovrsne oblike života i rada“, počelo se razmišljati o otvaranju srednje škole u Zaječaru. Srednja škola počinje sa radom 1995. Tada se po prvi put upisuje odeljenje za osposobljavanje za rad. Škola se dalje nastavlja u dvogodišnju i trogodišnju a u okviru dva područja rada: mašinstvo i obrada metala, šumarstvo i obrada drveta i grafičarstvo. Teoriju obavljaju u prostorijama škole a praksu u Zaštitnoj radionici „DES“ i preduzeću „Arsenije Spasić“. Tekstilstvo i kožarstvo takođe počinje sa radom, 1997. godine. U školi su obezbeđene prostorije i za tekstilstvo i kožarstvo opremljene mašinama i alatima.

Povodom dana škole 22.10.2001. škola je osveštana. Školsko dvorište je dobilo lepšti izgled: oslikana je fasada, postavljene klackalice, tobogan, ljuljaške, vrteške, postavljeni golovi i koševi, asfaltirano je. Škola je pratila sve reforme koje su se dešavale u redovnim školama. U školi su se uvek izvodile različite slobodne aktivnosti kroz rad po sekcijama te tako i danas imamo sledeće sekcije: dramsko-recitatorska, folklor, saobraćajna, tehnička, sportska, biološka, domaća radinost, likovna, umetnička, hor… Svake školske godine se prostor menja, sređuje i oplemenjuje da bi deci a i nastavnicima bilo prijatnije i ugodnije za rad. Sva deca koja su bila u ovoj školi ili su sada u njoj, uvek su bila u centru pažnje svih zaposlenih. Rad sa ovom decom nije lak ali njihova iskrenost i privrženost, njihova potreba da budu prihvaćeni, voljeni takvi kakvi jesu je motiv koji vodi generacije ljudi koji su dali ogroman deo sebe ne samo u obrazovanju već i u ljubavi prema ovoj deci, razumevanju, podršci u radu ali i kasnije u životu.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

K – KRALJEVICA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Južno od grada Zaječara prostire se park-šuma „Kraljevica“, brdo koje pruža izvanredne uslove za ljubitelje sporta i rekreacije. To je predeo od istorijskog značaja za opštinu, koji se ističe posebnim živopisnim izgledom prirode. Obilata je pretežno četinarskom šumom. Neposredno održavanje, uređenje i upravljanje je u nadležnosti Sportsko rekreativnog centra Zaječar, koji je osnovan 1976. godine. Ova ustanova u svom sastavu objedinjuje kompleks sportskih terena i objekata različite namene ukupne aktivne površine 55.000 m2: sportska hala, bazen, fudbalski stadion, otvoreni tereni sa tvrdom podlogom i park-šuma „Kraljevica“

Na Kraljevici se nalaze još: vašarište, hipodrom, trim i ski staza, Dom omladine, Dom izviđača, Planinarski dom, Kazamet, Konjički klub. Zaječar je jedan od retkih gradova u Srbiji koji može da se pohvali gradskom žičarom, na koj kojoj je moguće i noćno skijanje. Od istorijskih znamenitosti tu se nalazi spomenik junaku iz Timočke bune Ljubi Didiću, Vešala koja su podignuta u čast ljudi koji su tu stradali za vreme Drugog svetskog rata, Rimske (turske) stepenice, tvrđave iz doba Prvog srpskog ustanka (istočna i zapadna), krst u čast žrtvama posle Drugog svetskog rata.

Kraljevica je poznata po tome što se tu održavaju tradicionalne kulturne manifestacija kao što su rok festival „Zaječarska gitarijada“, moto skup, festival elektronske muzike „Zalet“, „Outhide“ festival i mnogo toga. Na samom vrhu brda, od 1997. ovde se nalazi i Fakultet za menadžment, prvi privatni fakultet u Istočnoj Srbiji.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

L – LIKOVNA KOLONIJA GAMZIGRAD
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Međunarodna likovna kolonija „Gamzigrad“ osnovana je 1994. godine. Spada u kulturne manifestacije od posebnog značaja za grad Zaječar i održava se svake godine u Gamzigradskoj banji, nedaleko od kasnoantičkog lokaliteta Felix Romuliana. Otvorena je za umetnike različitih generacija i estetskih opredeljenja (akademski slikari, vajari, keramičari, umetnički fotografi…

Ove godine u Gamzigradskoj banji završena je 25. Međunarodna likovna kolonija „Gamzigrad 2018“, na kojoj je učestvovalo 15 umetnika iz Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bugarske i Francuske.Desetodnevna kolonija odlično je organizovana i svi učesnici poneće sa sobom najlepše utiske. Umetnici, među kojima je 13 slikara, jedan vajar i jedan fotograf, poklonili su gradu Zaječaru po dva umetnička dela, kao legat. Novina je da će svi učesnici organizovati izložbu radova sa kolonije u mestu odakle dolaze.

Prva izložba je organizovana u Tršiću, s obzirom na to da se rodno mesto Vuka Karadžića nalazi u opštini Loznica, odakle dolazi selektor i učesnik ovogodišnje likovne kolonije Mr Drago Simić. Uspešni organizatori desetodnevne likovne kolonije su Ustanova Narodno pozorište Timočke Krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ i Elektroprivreda Srbije, a pokrovitelj je Grad Zaječar.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

LJ – LJUBAVNE GRADSKE PRIČE
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

U drugoj polovini 19. veka, siromašni mladić Šanko je zavoleo prelepu devojku Bonku iz bogate kuće. Ljubav obostrana, strastvena, mladalačka imala je brojne staleške prepreke. Voleli su se godinu i po dana kada je Šanko morao da ode u Srpsko-turski rat. Kada se posle dve godine vratio u svoje selo, saznaje da su Bonku roditelji obećali bogatom starijem trgovcu iz Negotina. Bonka uslovljava roditelje da joj na svadbi svira primaš Šanko. Tako je i bilo. Iskoristila je priliku i pozvala ga u svoje odaje da se oproste. U toj sobi dogodio se zločin. Postoje brojne verzije događaja, od toga da je Bonka tražila od Šanka da je ubije, do toga da je ona vodila njegovu ruku u kojoj je bio nož. Na suđenju Šanko priznaje zločin. Biva osuđen na dvadeset godina robije, iako nikada nije dokazano da li se radilo o ubistvu ili samoubistvu. Veruje se da je Šanka Diškovića posle nekoliko godina robije, amnestirao sam kralj Milan Obrenović, kada je nekom prilikom obilazio zatvor u Požarevcu. On je to učinio kada je čuo violinu i prelepu baladu o tragičnom kraju velike ljubavi. Priča obiluje dokumentima i svedočenjima o Zaječaru koji od Turske kasabe postaje grad. Život je pulsirao u kafanama u kojima je do kraja svog života svirao Šanko Dišković sa svojim orkestrom, za koji se pričalo da muziciraju bolje od Cicvarića. Balada je ispevana na velikoizvorskom jeziku koji osim u selu Veliki Izvor kod Zaječara, govore samo još u Dublju kod Svilajnca i u selu koje se takođe zove Veliki Izvor, a nalazi se 80 kilometara od Sofije, u susednoj Bugarskoj.

ŠANKO SI BONKA ZALIBI
Aleksandar Dišković – Šanko

Šanko si Bonka zalibi,
Libi ja Šanko, voli ja,
Godina i polovina.
Kuga sa Bonka isprosi,
Isprosi more za drugog,
Prez devet sela i deseto,
U toa pusti Negotin.
Šanko si Bonći dumaše:
„Zašto ma, Bonće, izvara,
Vara ma, Bonće, laga ma,
Godina i polovina
Pa sa za druđi isprosi?“
Ali mu Bonka dumaše:
„Nesam te Šanko varala,
Varala, Šanko, lagala,
Nego ma majka ne dava,
Majka mi opšte bašta mi,
Za tebe Šanko da ida.“
Kuga je bila s’bota,
S’bota sproti nedelja.
Teška se svadba podigla,
Svadbata ošte svatove,
Te Bonka da mi odved’t,
U toa pusti Negotin.
Najni sa Šanka viknale,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Kuga e bilo v’ nedelja,
Šanko mi rano porani,
Bela si riza premeni,
Zapasa poes do grdi,
Zabode oštro nožlence,
I ze si jasna lauta,
Bonći na svadba da sviri,
Da sviri da ja isprati.
Rano na svadba utide,
Gospodsko oro zasviri.
Dorde si Šanko sviriše,
Bonka si oro vodeše,
Pa si na šanka dumaše:
„Libe le, Šanko, mlad zelen,
Kuga mi oro razvališ,
Po mene v’  soba da vlezneš,
Sas tebe da sa oprosta,
I da ta, Šanko, daruvam,
Če as šta, Šanko da ida,
U toa pusti Negotin.“
Šanko mi oro razvali,
Pa si kutija izvadi,
Cigara da si napravi,
Pa v’ soba trgna da vlezne,
Cigara da si zapali,
Orata da se ne setat.
Kuga mi v’ soba toj vlezna,
Ubava Bonka sagleda,
Bonka mi stoji i plače,
Kato plačeše, dušmane:
„Što stojiš, Šanko, što gledaš,
Zašto ma mlada ne gubiš
Od tvoja ruka da gina,
Svatove da ma ne vodat,
U toa pusti Negotin.“
Šanka mi žalba napadna,
S ljava je r’ka prigrna,
Basna mu r’ka vaf pojas,
Izvadi pštro nožence,
Pa toj si Bonka ubode,
Na ljava strana v srceto.
Bonka mi pisna, zaplaka,
Zaplaka, bolno produma:
„Male le, majko, prokleta,
Zašto ma, majko, ne dade,
Za Šanka mlada da ida,
Nali sam nego libila,
Godinu i polovina.
Šanko ma, mamo, ubode,
Raf ljava strana v srceto,
Aze šta, majko, da umra,
Bog da ta, mamo, ubije,“
Kuga si tova izreče,
Ća sa sas duša razdeli.
Zarana v’sveta nedelja,
Nejin si Bonka zimale,
Odnele pa sa raevale,
A Šanko more ostana,
Okovan, Šanko, zatvoren,
Dvaes godin osuden,
Zaradi Bonka ubava.

Priča čuvenog Vojislava Ilića Mlađeg, pesnika koji je voleo i svoju ljubav skupo platio. Rođen davne 1877. godine u selu Oreovci kod Požarevca, već od malena počeo je da piše svoje prve pesme. Tu je, u rodnom selu, i završio osnovnu školu, nakon koje završava šest razreda gimnazije u Kragujevcu, a potom odlazi na studije prava u Beogradu, gde mu je otac bio paroh u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu. Tokom studija zaljubio se u Darinku Simonović, ćerku popa Miloša Simonovića, koju odmah posle studija i ženi. Mladi par se često selio po srpskim varošima u kojima je Vojislav radio kao sudski pisar. Najzad dođoše i u Aleksinac, gde je Vojislav osetio teške bolove u grudima. Po preporuci lekara on potom odlazi na obalu Jadranskog mora, ali se tamo ne zadržava dugo, zbog sumnje jer mu supruga Darinka nije odgovorila ni na jedno pismo. 1905. godina označila je prekretnicu u životima ovog mladog bračnog para (i njihove ćerke Julijane, koja je ime dobila po Vojislavljevog majci). Dok je Vojislav i dalje boravio u Aleksincu, Darinka Ilić je državnim ukazom poslata u Krivi Vir, selo nadomak Zaječara, gde je dobila posao učiteljice. Nažalost, ubrzo im se ćerka razbolela, a potom i preminula. Od tada Vojislava obavija tuga, koja se povećavala svakim danom koji je provodio živeći daleko od Darinke, koja mu i dalje nije odgovarala na pisma. Sledi odlomak pesme “Noćna svirka”, kojom pesnik opisuje trenutak Darinkine preljube.

“Dođite amo, lepa mlada ženo,
Da srknete ljubav sred noćnoga mira!
Ne bojte se ništa! Jer ima daleko
Od Vašega muža do Krivoga Vira!”
I prestadoše zvuci violine,
Kao da čekaju šta će biti sada…
A na prozoru nerešljivo stoji,
Stoji i misli učiteljka mlada.
Da li da ide? A prošlost? A vernost?…
Zar da zaboravi na onog čoveka
Koji je na njenim devojačkim grud’ma
Sanjao nebo, Boga, rajske dveri;
I čiju ljubav čistu i duboku
Sva večnost ne bi mogla da premeri.
Zar sve da zgazi?… I ona se misli…
Slatka je neka jeza poduhvata;
Misli — i šapnu: “Oprosti mi, Bože!”
Pogleda u noć, i otškrinu vrata.
I k’o kad ptica, plašljiva i laka,
Raširi krilca u noćnoj tišini,
I ona prhnu i iščeznu nekud,
Preko sokaka — k svojoj “Violini”.

Jednog dana, putujući u posetu ženi, Vojislavljev saputnik Krivovirac, ne znajući kome govori, otpočeo je priču o lepoj učiteljici koja svog muža vara sa kolegom. Nekoliko meseci kasnije, i sama Darinka priznaje mu svoju preljubu, što je skoro dovelo do tragičnog ishoda, ali se situacija smirila preko noći. U svom narednom obilasku Krivog Vira, on odlučuje da ženi oprosti i zajedno sa njom se vrati u Aleksinac, što ona isprva prihvata, ali potom i odbija. To razbešnjuje Vojislava i dovodi do bezumlja u kome on izvršava pogubni čin.

“Al’, draga”, — rekoh — “put je tamo strmen…
I dok ja nisam u selu još bio,
Da l’ te je, reci, moj suparnik srećni
Putanjom onom gore izvodio?”
“Ah, ludo moja!” — začuh prekor nežni —
“Tom večnom sumnjom što žalostiš mene?
Da, put je strmen, al’ hajde, da vidiš
Da ne premaša snagu jedne žene!”

Stihovi pesme “Iz jedne šetnje” prenose nam događaje neposredno pre nego što Vojislav vadi pištolj i puca u nevernu Darinku. Međutim, uvidevši šta je učinio, biva očajan, poželevši da sam sebi oduzme život. Na njegovu sreću (ili žalost), bio je u tome sprečen, a potom i uhapšen za “delo hotimičnog ubistva bez predumišljaja”.

“Žureći stazom iz kobnoga sela,
Kroz tužna polja kao zlato žuta,
Ja i moj čuvar, lica nevesela,
Umorni, najzad, sedosmo kraj puta.”
“Ljubavi! srećo, kojom život sladih!
Šumarci! staze obrasle u cveću!
Vi pratioci mojih dana mladih,
Nikad vas više ja imati neću!
“Ne! nema slatkih iluzija više,
Kad čovek znade da sred zemnog dola
Najveća sreća, i slasti najviše,
Postaju izvor najdubljega bola…”

Na samom kraju dočekali su nas elegični stihovi pesme “Zvoni” u kojoj je opisan trenutak kada Vojislava odvode činovnici, ali i u kojoj sam pesnik iznosi osećaj krivice i čemera koji izjedaju njegovo srce. Bio je osuđen na svega šest meseci zatvora. Vojislav Ilić Mlađi više nije pokušavao da počini samoubistvo, ali sebi nikada nije oprostio što je svoju ljubav, lepu, ali nevernu Darinku, lišio života. Zanimljiv je detalj da, iako je Darinka sahranjena u Krivom Viru, njen grob ne krasi nikakav nadgrobni spomenik, čak ni krst, a njeno ime ne nalazi se na spisku učitelja osnovne škole u Krivom Viru. Ovu nesrećnu priču završavamo poslednjim strofama pesme “Noćna svirka” i ostavljamo čitaocima pitanje: ko je bio kriv, da li Vojislav, Darinka, ili je za sve prosto bio Krivi Vir?

“I ptice nesta… ptice moje mile!
Da l’ ima Boga i sred noćne tmine?
Tišina… Samo iz izbe dopire
Prigušen, sanjiv drhtaj violine,
Kao kad žica o žicu se tare…
— Al’ ćuti, pesmo, dalje ne govori!
Nebo i zemlja spe u tome času!
Samo brz Timok šumi i žubori…”

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

M – MILENKO BRKOVIĆ CRNI
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Milenko Brković Crni rođen je 25. decembra 1912 u Kutini, Slavotijia, Hrvatska. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije od 1938. godine. U NOB je stupio 1941. godine. Kao obučarski radnik u Beogradu u godinama pre Drugog svetskog rata, naročito od 1936 do 1941, isticao se u svim revolucionarnim akcijama radničke klase, posebno sindikata naprednih kožaraca. Neprekidno je radio u beogradskoj partiskoj organizaciji. Jula 1941 godine, po odluci Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, otišao je na dužnost sekretara Okružnog komiteta Partije za Zaječar.

Živeo je ilegalno u Zaječaru radeći neumorno na prikupljanju oružja i organizovanju narodnog ustanka u Istočnoj Srbiji, održavajući stalne veze sa partiskim rukovodstvom i partizanskim odredima na terenu. Beogradskoj policiji i Gestapou bio je poznat njegov rad. Zato nisu prestajali da tragaju za njim ni posle njegovog odlaska iz Beograda. Jednog septembarskog dana 1941 godine, kada je pokušao vozom da otputuje iz Zaječara, agenti su ga prepoznali i uhvatili. Bilo ih je mnogo ali Milenko je ipak pokušao da im se otme. Nije mu pošlo za rukom. Iskrvavljenog i izubijanog proveli su ga zaječarskim ulicama. On je pred narodom dovikivao fašistima: „Zar ne vidite kako vam se bliži kraj, fašisti?“. Herojski je izdržao sva mučenja koja je mogla izmisliti zločinačka mašta fašističkih agenata. Ostao je do poslednjeg časa neustrašiv i nepokolebljiv u svojoj borbi protiv okupatora i u svojoj veri u pravednu stvar za koju se bore narod i Komunistička partija.


Obešen je polumrtav na Kraljevici kod Zaječara, septembra 1941 godine. Njegova junačka smrt još čvršće je zbila redove boraca za slobodu. Za narodnog heroja proglašen je 5. jula 1951. godine. Od 1953. do 1993. njegovo ime nosila je jedna osnovnih škola u Zaječaru

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

N – NIKOLA PAŠIĆ
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Nikola Pašić je rođen u Zaječaru 18. decembra 1845. godine u pekarskoj porodici. Prema srpskim izvorima, Pašić je bio Srbin, poreklom iz Rogačeva u Makedoniji, dok prema bugarskim, Pašić nije bio Srbin, nego je bio Bugarin i sa očeve i sa majčine strane, jer, kako navode, majka mu je bila Bugarka iz Vidina, a otac Bugarin iz Gabrova. Tek je preudajom za g. Pašića mali Nikola bio usvojen i dobio svoje sadašnje prezime. Time se objašnjavaju i njegove rodbinske veze i izbeglištvo u Bugarsku u jednom periodu. Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je na Politehničkoj školi u Cirihu tehničke nauke kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću, ali se kasnije razišao sa njim. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta-Beč vratio se u zemlju. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom.
Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.
Godine 1881. kad je zvanično osnovana Radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Po izbijanju Timočke bune napušta zemlju (izbeglištvo u Bugarsku 1883-1889), a decembra 1883. je u odsustvu osuđen je na smrt. Posle abdikacije kralja Milana (1889), bio je amnestiran, vratio se u zemlju i ponovo preuzeo vođstvo Radikalne stranke. Dva puta je bio gradonačelnik Beograda: od 30.12.1889 do 14.01.1891. i od 10.01.1897 do 13.11.1897. Raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Predsednik srpske vlade postao je prvi put februara 1891. Predsednik vlade je bio 1891-1892. i ministar inostranih poslova Srbije od 21. marta 1892. do 9. avgusta 1892. godine. U periodu 1893–1894. bio je diplomata, predstavnik srpske vlade u Petrogradu. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom poslednjeg Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim.

Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana 1899, kao radikalski prvak osuđen je na 5 godina zatvora, ali je odmah pomilovan i pušten. Sledećih nekoliko godina, do Majskog prevrata 1903, bio je van političke scene. Uključuje se u politički život 1901, a posle ubistva Aleksandra Obrenovića i povratka na vlast dinastije Karađorđević (1903), Pašić ponovo preuzima vođstvo Radikalne stranke.
Predsednik vlade po drugi put postaje 27. novembra 1904. Na ovom položaju je uglavnom bio sve do svoje smrti 1926. godine. Preciznije, predsednik vlade Srbije je bio 1904-1918 sa tri prekida i predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u periodu 1921-1926 sa jednim prekidom.
Osim ove velike funkcije bio je pet puta predsednik Narodne skupštine, zatim ministar spoljnih poslova u periodima 1904-05, 1906-08, 1912-18. i potom u Kraljevini SHS 1921. Osim toga, Pašić je od osnivanja 1881. do svoje smrti, vodio Narodnu radikalnu stranku.
Uspešno je vodio Srbiju kroz dva balkanska rata i kroz Prvi svetski rat. Bio je predsednik delegacije Srbije na Konferenciji mira u Bukureštu 1913. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potrešen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od mozdanog udara, u 81. godini života. Sahranjen na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti.
Izašao je kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom (1906-1911), izvukavši Srbiju iz zagrljaja ekonomske blokade velike susedne imperije i omogućivši srpskoj privredi da se probije „iz balkanskog kotla na svetsku pijacu“. U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku.
U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: „Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo“. Osim toga on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja.

Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji danas postoji Radikalna stranka „Nikola Pašić“, kao i Srpska radikalna stranka koje nemaju kontinuitet sa Narodne radikalne stranke, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina. Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura – to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. … Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“ „Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega“.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

NJ – NJEGOŠ KNJIŽARA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

O – OUTHIDE FESTIVAL
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

Outhide Festival je nastao kao pokret mladih, okupljenih oko ideje da kroz kulturu i umetnost, utiče na turistički potencijal grada, kao i edukaciju ljudi. Treće izdanje festivala Outhide ove godine održan je 27. i 28. jula u Zaječaru, u park-šumi ‚‚Kraljevica”, nadomak brutalistčkog spomenika ,,Palim borcima u NOR-u’’. Outhide ove godine stvari diže na viši nivo, a posetioce ovogodišnjeg Festivala organizovani su nezaboravni nastupi poznatih imena alternativne muzičke scene na čak 3 zasebne bine.

Važno je da naglasimo da Outhide nije samo muzički festival i da je u ponudi našao i dnevni program, sačinjen od brojnih radionica, izložbi, kao i programa namenjenog deci. Na 3 stejdža okružena borovom šumom, publika je uživala u nastupima velikog broja izvođača, ali i brojnim umetničkim instalacijama. Na ALT stejdž ove godine pojavili su se popularni izvođači alternativne rok kao i rep muzike.


Legendarni beogradski bend Kanda Kodža i Nebojša je ovom prilikom promovisao i svoj novi singl – „Letnji dan“. Takođe na ALT stejžu ove godine našli su se i mladi bend Dogs in Kavala koji je doneo nestvarni psiholdelični zvuk pravo iz garaže, kao i sastav Mutietnička Atrakcija. Još jedna zvezda, koja trenutno privlači neverovatnu pažnju ljubitelja rep muzike, zasijala je u zaječarskoj šumi. U pitanju je mladi reper Surreal, koji je podigao gas do maksimuma i sleteo na ALT stage! Pored njega na ALT stejdžu pojavio se i jedan od definitivno najznačajnijih sastava domaće rep scene, neprevaziđeni PRTI BEE GEE.

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

P – POTEKLA VODA STUDENA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

R – ROMULIJANA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

S – SUVODOL
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

T – TIMOK (fudbalski klub)
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

Ć – ĆIRA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

U – ULICE GRADA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

F – FAKULTET ZA MENADŽMENT
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

H – HAJDUK VELJKOVI DANI
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

C – COLOVIĆ NIKOLA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

Č – ČESME ZAJEČARA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

DŽ – DŽEZ U ZAJEČARU
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“

Š – ŠĆEKIĆ MIKA
(Prva gradska onlajn enciklopedija)

 

„Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Grada Zaječara. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“