Ovogodišnji Nišvil potvrdio je svoju dugovečnost i popularnost čak i u uslovima finansijske krize, naime, ove godine organizatori nisu dobili novac od Ministarstva kulture. Zato su se, po rečima direktora Ivana Blagojevića, prilagodili, te je, uprkos nedostatku novca, zadržan približan kvalitet Festivala od pre godinu dana. Hedlajneri su privukli publiku, Boney M. Imao je možda najviše ljudi ispred glavnog stejdža ikada, a nastupi britanskih acid jazz bendova Incognito, odnosno Kyoto Jazz Massive, u kojem, osim idejnog vođe Japanca dominira tamnoputi sekstet pevača i svirača imao je verovatno i najbolji nastup ove godine. Nije se moglo biti na dva mesta istovremeno, pa smo boravili mahom na glavnim stejdževima propustivši Hip hop, Welcome, Open stage događaje, ali se i tu dalo uloviti svašta dobro, recimo, nastup Jungle Leez praćene Roll Pickersima, sastav Triput u kojem je Bokerini na zanimljivu muziku kačio zanimljive tekstove, pa čak i domaće nade Tzure, koji su branili boje našeg grada na festivalu, autorskom muzikom, džezom, što je za pohvalu i podršku. Belgrade Funk Combo, sa Loknerom, Milivojevićem, Škopeljom i ostalima pružio nam je sat čistog igračkog i skakutavog zadovoljstva, meni je to bio jedan od hajlajtsa festivala. Iskusni kakvi jesmo, nismo se mnogo iznenadili što su neki od autora ipak više za koncertne dvorane, iako se njihovo majstorstvo nikako ne sme i ne može umanjiti. Ovde pre svega mislim na Paqita D Riveru, ali i na Rosenberga i Yannis Constans Trio, koji je ipak i na otvorenom, pred mnogo publike, zadržao sviračku formu i virtuoznost Đangove muzike, uz pomoć sjajne violinistkinje, ali i na više izvođača. koji su Nišlije, spremne za žurku, nekako držale u dosta sporijem tempu. Prvog dana desio sjajan nastup pijaniste Mikana Zlatkovića, i za mene prvi dan bio je najbolji. Vlatko Stefanovski trio doneo je još jednu briljantnu svirku velikog makedonskog muzičara, koji je odmerenim programom prošetao kroz sve faze svoje karijere, od Leb i sol do ove poslednje, nadahnuto, kako samo on može, ovaj put uz braon Telecaster. Incognito je band koji sam gledao pre 30 godina i u međuvremeu mnoge su se postave promenile, sjajna Maysa Leak odavno ne peva, a novi pevači i pevačice se trude, bas i bubanj su uvek tu top, kao i klavijature, ali se čini da su pioniri acid jazz-a Incognito podizali formu od laganijeg starta do groove finala, odsviravši na kraju sve svoje hitove, i za mene, najbolju – Night Over Egypt. S obzirom na bolest osnivača, neodoljivo simpatičnog Bluija, koji boluje od Parkinsonove bolesti, poruke ljubavi, mira i zajedništva bile su više nego upečatljive. Ovaj nastup podsetio me je na taj od pre 30 godina, prosto deljenje publike koja horski peva Still a Friend of Mine i sada odjavna Marlijeva One Love, potvrđuju lekovitot ovog muzičkog izraza koji je, ma šta ko mislio, okrenut pozitivnim stvarima u životu, na zadovoljstvo publike koja ceni dobru svirku i dobro pevanje.
Drugi dan je kao svoje finale doživeo stampedo na tvrđavi jer su Boney M, mada je od originalnog sastava tu ostala jos samo Mayzee Williams, bend čiji je zvuk utkan u naše kolektivno nesvesno i zauvek deo našeg školskog saundtreka. Ko nije pevao Raspucin, ko nije igrao uz glas tamnoputog Afroamerikanca, koji kaže „He ’s crazy like a fool“, neće razumeti o čemu govorim. Ali, oni ostali koji su bili na Tvrđavi dobro su znali njihove pesme i veličinu, te je ova žurka na pedesetogodišnjicu benda prošla dobro pred desetinama hiljada Nišlija.
Tribjute band koji je svirao pesme neponovljive Ejmi Vajnhaus svoj posao je odradio maksimalno korektno, ni imao je tu nesreću da dođe posle sjajnih Kyoto Jazz Massive, koji su počeli instrumentalom, a zatim se uzneli do acid jazz-soul-funk visina, nudeći čak u nekim trenucima i crkveni vajb, pre svega zbog pevanja fantastičnog vokala, uokvirenog još jednim ženskim i muškim vokalom, te sjajnim basom, a jedan od braće Okino, koji su ovaj sastav napravili još 1992. godine, dirigovao je bendom poput nekakvog modnog kreatora, stajlingom i stavom podsećajući na sf filmove novije produkcije.
Konačno, 4. večeri, sjajno se organizator dosetio da oda priznanje niškim rokerima, te je pred ogromnim brojem ljudi svirao niški bend Daltoni, prozivajuči nostalgiju pesmama Bitlsa i ostalih rok sastava onog vremena, a zatim je Galija, u nestvarno dobroj formi, održala još jedan koncert za pamćenje. Nišlije jako vole ovaj bend, i oni, s pravom, uz Kerber, pravi muzički brend Niša. Lavina i Bohemija završili su ovogodišnji muzički program pod Tvrđavom.
Da rezimiramo, mi poklonici dobre muzike uživali smo 32. put, neka poživi ovaj festival dobrih vibracija kao jedan otklon od mržnje, nekulture, prostote. Film Blues Brothers, emitovan na jednoj od bina, podsetio me je na bezbrižne dane odrastanja, a taj utisak dodatno je pojačan na konferenciji za štampu u nedelju, gde je Udruženje kompozitora Srbije predstavilo kapitalno izdanje Antologija srpske popularne pesme u 3 toma. Tom prilikom govorili su Rade Radivojević, Dragan Ilić Ilke i drugi, a meni je za oko zapao govornik sa kojim sam imao čast da nastupam nekad davno u zaječarskoj Hali sportova, u kafiću koji se tad zvao La Bamba. On, jedan od članova Galije, ja, golobradi klinac koji uči da peva. Mislim da je bila 1987. ili 1988. godina. Danas predaje na FMU u Nišu i još uvek izgleda dobro. Tvorac je pesme Na tvojim usnama, koja je takođe u toj antologiji, zajedno sa šlagerima i velikim hitovima posleratnog doba, festivalskim pesmama itd. Zove se Bata Zlatković. Zbog toga je ovogodišnji Nišvil za mene dobio još intimniju dimenziju.
Ivan Potić
