Prava istina o Kosovskom boju i Vidovdanu

Danas je Vidovdan,jako bitan dan za Srbiju i srpski narod. Svi znamo za Kosovski boj i slušali smo razne teorije,dan danas mi još uvek tragamo za istinom. Ako se pitate da li su Srbi pobedili ili izgubili pročitajte autorski tekst koji je napisao Dr Jovan I. Deretić.
Unutrašnji sukobi i deobe stvorili su krizu srpske države. Sa nestankom carstva, posle iznenadne smrti Dušana Nemanjića, a potom i Cara Uroša (1355—1371), mnogi krupni i sitni feudalci, srbska vlastela ili „velikaši“, kako ih pamti narodno predanje, ugrozili su jedinstvo srpskih zemalja.
O srbskim podelama jasno govori i vizantijski car Jovan Kantakuzin sledećim rečima: „I na hiljadu strana rastureni počeše međusobno gloženje.“ (Jovan Kantakuzin, Istorija) Slika raspada jasno se ocrtavala, a izgledala je ovako: Zapadna Makedonija (kralj Marko, sin i naslednik oca Vukašina i turski vazal posle 1371) Istočna Makedonija (Konstantin i Jovan Dragaš — isto kao turski vazali posle 1371) Zapadna Srbija: župan Nikola Altomanović Zeta (Balšići) Kosovo (Vuk Branković) Morava (knez Lazar Hrebeljanović) Jedino su Srbi predvideli sudbinsku opasnost od nabujale turske matice. Odlučnom bitkom da se preduprede neprestani naleti Osmanlija i jednom za svagda ih vrate u Anadoliju.
Ipak, pod okriljem noći, između 25. i 26. septembra 1371. godine (po starom kalendaru), Turci su izveli prepad na neopreznu srpsku vojsku i potukli je do nogu. Strahoviti poraz na Marici imao je dalekosežne posledice. Označio je početak propasti Srpskog carstva. Pogibijom kralja Vukašina i despota Uglješe Mrnjavčevića, nesposobni car Uroš izgubio je oslonac svoje vlasti. Državu je zahvatilo bezvlašće, strah i panika. Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina.
Manji odredi turske vojske sejali su pustoš po selima i trgovima. Nakon poraza u bitci na Marici, Lazar se počinje u svim intitulacijama nazivati „Gospodin vse Srbljem“, „Knez Srbljem“, što u stvari znači „Knez ili vladar srpskih zemalja“. Pored toga, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na „Lazarevoj darovnoj povelji“ Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Od bitnog značaja, u skladu sa srednjovekovnom državnopravnom teorijom je to što je Lazar posedovao crkveni legitimitet.
Privredni i kulturni napredak države, kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je potčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina. Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.
Turski pisci koji su direktno bili protivnici, iako oni svi pokušavaju da sakriju, da je alahova vojska poražena, jer su oni Tursku,muslimansku vojsku smatrali alahovom vojskom,ali njihov opis bitke je veran, jedan podatak : Levo krilo turske armije je Vuk Branković satro, ne razbio, satro, uništio. I njegova oklopna konjica je došla iza leđa caru Muratu i do turske komore. Svakome vojniku, normalnom istoričaru, je jasno, kad se tako nešto desi da je bitka završena za njih, da tu više nema spasa. Drugo, stub koji je sin Lazarev Stefan postavio na Kosovu, i na kome je pisalo i piše da su zmiju zgazili i ubili i da je sudbina htela da čestiti knez Lazar padne u njihove ruke ….
Car Murat je bio ubijen, on nije bio pod šatorom, to je laž. To nije bila tradicija otomanske vojske. Zna se gde je bilo mesto padišahu. Na konju, u sredini ordije, okružen janjičarima a ispred njega red kamila, kao odbrambeni zid. I oko njega, paše i veziri savetnici, i kuriri, koji nose njegove naredbe vojsci. Turski izvori kažu da ga je Miloš oborio kopljem sa konja i dokrajčio ga mačem belim kao mleko. Ovo su činjenice, to su napisali Turski hroničari. Nikada se nije desilo u istoriji ratova da je pobednik pobegao sa bojnog polja. Turci su pobegli sa bojnog polja. I oni opisuju paniku te noći kad su bežali prema Jedrenu. Nijedan turski ratnik nije ostao na teritoriji Srbije.
Kako se desilo da je Lazar uhvaćen? Kada je Murat ubijen, ejup-beg ubijen, njega je Stevan Musić posekao a on je bio prestolonaslednik. Onda su veziri poslali naredbu u ime Murata, Bajazitu, da ide po rezervu, jer je Bajazit bio hrabar čovek i ratnik, a ako ostane u ratu poginuće i on. Ugasiće se dinastija, propadne carevina, propadne sve. Nego ga izvuku da ide po rezervu. I on odlazi, kada se vratio sa jednim odredom Čerkeza, usput susreće turske vojnike kako beže krvavi, i kažu sve je propalo. Onda on shvata da nije momenat da ide na bojište. Zaustavlja se i čeka da se Srbi raziđu da bi pokupio telo oca i brata. I čekao je do šest sati uveče. Srbi su se razišli oko tri sata posle podne, kada su izvukli ranjenike. Lazar otišao do Samodreže, sa malom pratnjom, da služi službu u zahvalnost Bogu za pobedu. Bajazit dođe, vidi nekoliko ljudi, oko Samodreže. On opkoli crkvu, uhvati Lazara i pogubi ga. I pokupi se i pobegne za Jedrene.
To je istina. Tu bitku, koja je prema opisu turskih istoričara bila jedna od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva, nije mogla vatikanska propaganda da proguta, da je to bila i srbska pobeda. Pa su onda, mic po mic, preko dubrovčana ubacivali: te Vuk Branković izdao, te ovaj izdao… Evo, ja, kod jednog franjevca sam našao, gde on kaže, da je i Miloš Obilić izdao, svi izdali. I Branković i Obilić i Vlatko Vuković, svi izdali. Moralo je, jer je srbska viteška etika i etika srbskog naroda, trebalo je to na neki način uprljati, srušiti. A onda verzija ubistva Murata.

Izvor: Srbija javlja

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

87 − 80 =