Romi mečkari, tj. oni koji vode mečke, u sadašnje
vreme žive u Požarevačkom kraju. Stalno su tamo nastanjeni, ali često dolaze i
iz drugih krajeva. Putuju u društvu po tri četiri osobe. Sa sobom retko vode
žene i decu, već idu samo muškarci, koji pored mečke vode, koja ide za kolima,
sa sobom vode i po koje magare za nošenje prtljaga i hrane. Osim mečke,
ranije su često sa sobom vodili i majmuna. Većina mečkara ili majmunara nemaju
svoje majmune i mečke, već ih uzimaju od gazda pod kiriju, i za njih unapred
plaćaju kauciju, onoliko koliko vrede. Mečkari su vodili mečke i majmune od
sela do sela i od kuće do kuće, teraju mečku da igra, da čuva ovce, da se srami
kao snaša, da seje brašno, da se s mečkarom rve. Dok mečka igra mečkar udara u
kožno rešeto, ili primitivne daire. Za igranje i ostalo produciranje
traži da mu se da malo brašna ili slanine, a ako mečka koga gazi, onda se za to
traži osobena nagrada (obično groš u novcu). Romi mečkari najčešće govore
rumunskim jezikom.
Koritarski zanatom su se u Srbiji isključivo bavili tzv. vlaški Romi, kojima je
maternji jezik rumunski. Ovi Romi su izrađivali korita, vagane, karlice,
zastruge, kolenike, kalemove, vretena, prepredaljke, kašike i druge
predmete od drveta. Korita; vagane i karlice izrađujivali najčešće od
vrbovog ili topolovog drveta. “Kašike izrađuju od klenovog, mlečikovog,
javorovog ili jablanovog drveta, a sve ostalo izrađuju i od bukovog drveta. Gde
nađu goru za preradu, tu idu te rade sa svom kućom ili sa svom čeljadi iz kuće.
Pri radu se služe sekirom, koritarskim keserom (teslom), malim, srednjim i
velikim dubačem, malim i velikim strugačem ili strugom, bičkijom ili testerom,
raznim klinovima za razbijanje drveta. Ceo alat nose sa sobom kad idu gdegod da
rade. Koritarskim keserom dube korita, karlice i vagane-za mešanje. Velikim
strugačem dube i zaokrugljuju vagančiće, zastruge i zastruščiće za so. Malim
strugačem, koji je nalik na nožarski biček, zaokrugljuju i glade vrtena,
kolenike, maljie ili prepredaljke za prepredanje i kalemove. Kašike odnosno
lažice dube malim dubačem. U izradi pomenutih predmeta učestvuju svi
članovi porodice, a osobito pri izradi manjih stvari, koje moraju da se rade
brzo.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Na popisima nema dovoljno dobrih metoda da bi moglo da se prikupe statistički podatci zato romi prihvataju lokalnu nacionalnost da bi mogli da bi mogli da žive dobro i tu bi mogli da se traže odgovori zašto se romi izjašnjavaju kao drugi narod ana popisima, u istoriji postoji mera kako romi pokazuju svoju etničku pripadnost kako su se borili da bi opsatli kao romska nacija, naj poznatiji primeri su kroz Austrougrarsko carstvo gde su svojim zakonima hteli da unište Rome. Carica Marija Terezija 1767 naterala rome da se izjašnjavaju kao drugi narod, romi su kroz XVIII vek da bi sačuvali svoju etnikčku pripadnost odlazili u druge zemlje. U drugim zemljama kako bi bili austrijanci, mađari, slovenci, srbi, rumuni, a jednim delom i nemci a živor sa srbima i hrvatima predlagao je ravnopravni živor, Naj poznatiji romi čergari naselili su balkanske zemlje i prihvatili vlašku tradiciju, kao i romi mađari, koritari i ostali ,svi romi zadržali su patrijalhalnu kulturu i nisu izgubili maternji jezik kao svoje etničko obeležje u novija istriživanja u evropskim zemljama pokazuju da mnogi narodi žele etnička čišćenja koja bi se primenila na romima kao etnički genocid. Takve metode koje mogu biti skrivene proiztiču iz stereotipa o romima to se odrazava na celokupno stanje u romskoj zajednici kako u politici tako i u ekonomskom stanju ,ovakvi primeri upozoravaju da nesmeju biti zanemarljivi da romi i o tome treba razmišljati, ovo je jedan od uzroka zašto varira broj roma na popisima u srbiji od 1948 do 2011, 60 ih godina podignuta je svest kod roma da moraju da se izjašnjavaju kao romi ma da još uvek postoji podeljenost kod roma u izjašnjavanju u etničkoj pripadnosti,svi podatci koji su dobijeni na popisima o romima u srbiji postoji velika razlika od stvarnih podataka i dobijenih iz popisa u 2011, da bise naglaio popis u 2011 statistički podatci pokazuju veliku promenu u romskom narodu, karakterističan je i popis iz 1948 gde su se mnogo ljudi izjasnili kao romi, ovo ora da se prihvati kao istoriska činjenica da ovakve analize prikazuju različito stanje od 19 do 21 veka. Ovakvi podatci su veoma važni zbog popisa u 2011. godini u srbiji bez kosova. U opštini preševo i bujanovac zabeležen je smanjen obuhvat romske zajednice zbog uticaj drugih etničkih zajednica, a to se posebno odražava na celokupno stanje u zajednici.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Što se tiče religije: Romi su uglavnom ˝Narod koji veruje u Boga˝ . Uglavnom su politeisti. Veruju u život posle smrti, veruju u duhove i tvrde da su to neopipljive utvare kroz koje se navodno prikazuju duše mrtvih. Jako se plaše mraka, a posebno mrtvih, veruju u sile tame i u đavola koga nazivaju ˝beng ˝. Boje se živeti pored groblja. Posebno je važno na koji način sahranjuju svoje mrtve i zajedno sa njima ostavljaju i njihovu odeću jer veruju u zagrobni život.
Romi imaju svoje bogove i boginje, a najzastupljeniji su sledeći:
Vasilica – boginja zime i zaštitnica
Traje zvanično od 14. Januara i traje, zavisno od mesta gde žive Romi, od tri dana, a u nekim mestima čak do kraja meseca januara. Tada se kao žrtve kolju pernate životinje i to uglavnom u neparnom broju, a broj zavisi od bogatstva i broja članova porodice.
Bibi (Tetka)- boginja zdravlja
To je romska boginja i legenda govori o tome kako je ˝jedna romska siromašna porodica imala bolesnika u kući i kako su se molili Bogu da ga izleči. Te večeri neka nepoznata žena (Bibi) je pitala da li može prenoćiti kod njih, ali pošto su siromašni nisu imali gde da je smeste i ponudili su joj malo mesta pored peći, što je ona prihvatila. Nasred noći Bibi je ustala izašla je napolje, to je probudilo domaćina kuće, i on je pogledao kroz prozor kada je ona došla do drveta i nestala. Ujutro se bolesnik probudio totalno zdrav, a porodica je odmah zaključila da je tetka (Bibi) odgovor njihovih molitvi.
Bibi se slavi najmanje dva dana i prvi dan je posvećen mrtvima i toga dana nema nikakvog slavljenja. Posećuju se grobovi i nosi se hrana svojim mrtvima. Drugi dan se traži na kraju grada ili sela najveće i najdeblje drvo gde donose poklone tetki i tu ih ostavljaju. Toga dana se određuje domaćin koji mora sve to organizovati i domaćin je večeri, gde moraju doći svi romi toga mesta
Erdelezi (Đurđevdan) – bog proleća
Trodnevni praznik, prvi dan je najsvečaniji, dan kada se žrtvuje jagnje bogu proleća i obavezna je to učiniti svaka porodica. Poklapa se po datumu sa pravoslavnim praznikom svetim Đorđem i nema nikakve veze sa tim praznikom, ali je mnogo onih koji mešaju ova dva praznika. Erdelezi je početak leta za Rome i nakon tog praznika napuštaju svoja zimska mesta stanovanja i odlaze u takozvanu ˝pečalbu˝ tokom čitavog leta, a vraćaju se u novembru
Sajbija – bog
Bog svake kuće. Veruje se da mu se mora žrtvovati ovan, umesto nekog člana porodice, kao žrtva za tu kuću. Danas se slika religioznosti kod Roma menja i počinju asimilacijom prihvatati monoteizam. Tako zavisno od mesta gde žive uzimaju njihovu religiju, kao na primer u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, Rusiji, gde su Romi pravoslavci, a u zemljama gdje je većinsko stanovništvo katoličke veroispovesti.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Romi kotlari su ranije a ponegde i sada putovali po selima tražeći sebi posla. Čim padnu u koje mesto razapnu čerge i uzmu bakrače, pa se raziđu po selu, tražeći da što kalajišu ili da menjaju, na primer: stari bakar za nov. Pored ovoga oni su vešti i da gvozdene predmete premažu slojem bakarnog oksida pa i njih prodaju kao pravi bakar. Kupljeni stari bakar u stanju su da u času vešto izlome i zgužvaju, a po svojim sudovima koje prodaju vešto gaze.
Romi koji su se bavili pletenjem raznih upotrebnih predmeta od pruća stanovali su obično u selima kraj reka ili bara, gde ima dosta vrbovog drveta koje je potrebno za njihov zanat. Najčešće su boravili pored velikih reka kao što su Morava ili Dunav. Romi najčešće pletu korpe za kukuruz i ručne kotarice za pijacu ili druge potrebe. Oni su nekada pleli i lese za konjska kola a sada se to više ne radi. Korpe i kotarice pleli su uvek za prodaju ili za pijacu, a lese za kola su rad. Džambasiti znači kupovati i preprodavati stoku za neku dobit ili korist. Džambaskim poslom bavili su se Romi u svim krajevima, a to ponegde čine i danas. Romi su bili i ostali vešti prodavci, ne samo stoke već svega što su prodavali. Po tom zanimanju, koje nije bilo isključivo romsko, u pojedinim gradovima, neki objekti su i dobili imena. O tom romskom zanimanju govori i pripovetka pod nazivom “Kako je Ciganin prodavao konja” ili po porudžbini. Ovo je jedno od najstarijih i najraširenijih romskih “zanimanja”, kako kod Roma čergara tako i kod stacioniranih. Romkinje su te koje obično idu u prošnju.
„Jedan dan sedim kod kuće, a jedan idem po selu“, priča stara Romkinja sa Iverića. “Kad Romkinja ide da prosi, ona sve što joj se daje trpa u torbu, ili ponekad u veliki lonac, koji se opet nalazi u torbi. Samo se brašno i mleko meću u zasebne sudove. Kad se vrati kući, Romkinja izruči sadržaj torbe u jedno sobnje ćoše na patos. Pa onda sva porodica bira ko šta hoće da jede. Ako se nešto ne pojede, daje se prasetu, koje većina kuća ima, i koje je obično konopcem vezano za zadnju nogu o drvo pred kućom. Kad se je Romkinje vraćala kući iz prošnje, njihove torbe su uvek bile pune.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Romsko brojno stanje po zadnjem popisu pokazuje loš kvalitet kvalitet koji je dobijemn popisom. Postoje romi koji su stalno naseljeni u naseljma i koji su obuhvaćeni popisom a postoje i romi koje setalno sele koji nisu obuhvaćeni popiosom, treba naglasiti da je 1964 da je u ministarstvu finansija finansiralo prvi pravi popis zato što su ljudi mogli da se izjasne po nacionalnoj osnovi, taj popis je obuhvatio sve rome koji su stalno naseljeni kao i one koji povremeno migriraju. Popisi u Kraljevini Srbiji koji su dobijeni 1921 i 1931 omogućavali su da se vidi etnička pripadnost i veroispovost ali nije bilo moguće videte koji govore romski jezik, ovi podatci nikada nisu objavljeni, postojali su podatci u Jugoslaviji da su ljudi mogli da se izjasne kao jugosloveni bez obzira da li su pripadali drugim etničkim manjinama kao što su bili romi, mađari, nemci, turci…
Zbog toga konbinacija o veroispovesti i jeziku predstavljalo je ograničenje u popisu koji je bio 1921, svi statistički podatci koji su realizovani 1948 do 91 slični su i u 2001 i 2011, svi ovi popisi obezbeđuju podatke o romima ali kvalitet popisa nije dobar po naročito sada jer imamo lidere romskih partija koji imaju drugačije podatke, romska zajednica osporava podatke o izjašnjavanju i registrovanju roma i mile da je nacija zanemareno o takom važnom pitanju stanje i svest kod roma promenljivo je i varira od popisa do popisa.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Za Rome se kultura ogleda u jeziku, muzici, religiji i mitovima. Tradicija kod Roma je veoma važna. Često se ne mešaju sa drugim narodima niti između samih sebe i dele se po svojim dijalektima, zanatima i verovanjima.
– Volimo ples i muziku, s ponosom kaže svaki Rom, a naša himna je, „Đelem, đelem“ koja govori o beskonačnom putovanju Roma (čoveka) i o konačnom ujedinjenju. Tradicionalni Romi veoma cene proširenu porodicu. Nevinost je ključna za neudatu ženu. I muškarci i žene se često venčavaju kao veoma mladi: mlade u proseku imaju između 15-20 godina. Međutim, u vezi sa romskim običajima oko venčanja postoje i izvesne kontroverze, naročito one koje se tiču odvođenja u ropstvo (prodaja mlade). Za Rome je bilo široko rasprostranjeno mišljenje da imaju vidovnjačke sposobnosti, gatanje, a pojedini romantičari im pripisuju i izum tarot karata. Ovo može da odražava verovanje da su Romi, navodno egipatskog porekla, posedovali znanja o izgubljenim veštinama i naučnim dostignućima starih Egipćana.
Pored sopstvene romske muzike, Romi su imali i još uvek imaju veliki uticaj u evoluciji flamenko muzike i plesa. Romi, osim flamenko muzike čiji su koreni u Španiji, nosioci su i mnogih pravaca u muzici i poznati su kao Čalgije u Turskoj, Bugarskoj i Makediniji, Trubači u Srbiji i Tamburaši u Vojvodini i Mađarskoj. Muzika kod Roma je raznovrsna i veoma komplikovana, kako po svom poreklu, tako i po svojim funkcijama u društvu balkanskih naroda uopšte, a posebno u romskim etničkim skupinama. Najstariji pomen o muzici kod Roma u jugoslovenskim zemljama potiče iz polovine XV veka. Muzika kod Roma u Srbiji javlja se pre svega kao zanatski proizvod. Stoga su svoju muziku podešavali prema potrebama i ukusu okoline, što dokazuje činjenice da Romi sviraju melodije, pre svega one zemlje u kojoj žive.
Prema jednoj legendi muzika kod Roma postala je ovako: “Jednom stvori Bog na leđima Svetog Petra ćemane. Neznajući da ima ćemane na leđima, Sveti Petar uđe u jednu kafanu u koju je bilo mnogo veselih ljudi, koji kada videše Svetog Petra sa ćemanetom na leđima povikaše: “Sviraj, Sviraj!” Od njihove galame i vike Sveti Petar se uplaši i poče da beži. Na vratima mu pade ćemane s leđa, on ga uze i otide pravo Bogu, pa ga upita: Šta je ovo, Bože? Pa to sam ti stavio ćemane, da sviraš ljudima kada su veseli, da se zabave, da se nebi potukli – odgovori mu Bog.
– Pa kada je tako, onda neka bude više svirača – reče Sveti Petar.
– Pa ko će da svira? – upita Bog.
– Neka budu Romi svirači – odgovori Sveti Petar. Neka zabavljaju ljude da se u piću i veselju ne pokrve.
– Neka bude tako – odgovori Bog. Pa tako i ostade.’‘
Nekada davno, u Grčkoj je stigla jedna grupa ljudi koju su zvali – ATHISATOS – na grckom – Acincan – što je u prevodu – NEDODIRLJIV i ti ljudi koji su bili povezani sa gotovo svim kulturama, kroz svoja vekovna putovanja, sakupljali su od svega pomalo, ali najvise davali deo sebe i svoje tradicije… Zato je veoma teško odrediti, koliko su neki fenomeni njihove kulture izvorni, a koliko nasledjeni… Ti su ljudi svoju kulturu, navike, običaje… obično prenosili kroz živu reč, bolje reći, pesmu, pa danas i nemamo nekih zapisa koji bi potvrdilo njihovu istoriju a i postanak… ROM znaci čovek.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Ako obrazovanje razumemo kao ključni faktor za mnoge pozitivne društvene i ekonomske promene, neophodno je razmotriti mogućnosti za unapređenje obrazovanja najsiromašnije i najosetljivije grupe dece, koje najčešće dolaze iz okruženja nepodsticajnog za razvoj, iz porodica u kojima roditelji nisu zaposleni i/ili imaju nizak stepen obrazovanja.
Podaci sa poslednjeg popisa ukazuju i na to da u okviru romske zajednice populacije ima osnovno ili niže obrazovanje, a manje od 1% ima više i visoko obrazovanje. Isti podaci ukazuju i da je populacija koja je stekla samo osnovno obavezno obrazovanje pod najvećim rizikom od siromaštva i socijalne isključenosti. Stoga ne čudi što se Romi suočavaju sa znatno višim stopama nezaposlenosti u svim starosnim grupama, te je, iako se vremenom smanjuje jaz između romske i ostatka populacije, i dalje značajan broj Roma bez radnog iskustva Romi na novo zaposlenje čekaju u proseku mesec dana duže od drugih, karakteriše ih veća dugoročna nezaposlenost uključujući veliki broj mladih koji nisu ni zaposleni niti na školovanju, a u ovoj grupi su naročito zastupljene devojke. Romski učenici, pod teretom nemaštine, češće od ostalih vršnjaka prekidaju školovanje i od najranijeg životnog doba rade poslove za koje se uglavnom ne traži posebna stručnost kako bi obezbedili elementarna sredstva za život. U osnovnoškolskom i srednjoškolskom uzrastu često se nalaze u školama za obrazovanje odraslih, gde završavaju osnovno obrazovanje po skraćenom programu , a stopa upisa romske dece u specijalne škole je veća nego kod ostalih. U redovnim školama je prisutno veliko osipanje romskih učenika iz obrazovnog sistema, a u škole za učenike sa smetnjama u razvoju dospevaju iz različitih neopravdanih razloga, od nepoznavanja srpskog jezika do diskriminatornih procedura školskih vlasti . Samo iz romskih naselja pohađa predškolsko obrazovanje, 12% dece u romskim naseljima ima pristup dečijim knjigama (tri i više knjiga) (što je manje u odnosu na 2. godinu kada je iz romskih naselja upisuje osnovnu školu. Situacija je još nepovoljnija kada je u pitanju srednjoškolsko obrazovanje, jer samo 22% adolescenata iz romskih naselja pohađa srednju školu (procenat devojčica iz romskih naselja koje pohađaju srednju školu je 15%). Određeni napredak je učinjen u oblasti sprečavanja psihičkog i fizičkog nasilja, pa tako u odnosu na 2010. godinu, kada je neku vrstu nasilja iskusilo 86% romske dece uzrasta od 1 do 14 godina, u 2014. godini taj procenat je bio 66. Procenat visokoobrazovanih u romskoj populaciji je i dalje blizu nule.
U isto vreme, procena uspešnosti sprovedenih mera usmerenih ka romskim učenicima nije dovoljno sistematizovana. Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Uključenost brojnih institucija i organizacija u rešavanje problema obrazovanja romske dece često dovodi do značajnog preklapanja u njihovim nadležnostima i neusklađenosti njihovih aktivnosti, a podaci o rezultatima sprovođenja mera se ne pohranjuju i ne analiziraju sistematski, što značajno otežava procenu uspešnosti sprovedenih mera. Dodatno, uspešnost sprovođenja predviđenih mera, njihov uticaj i rezultati različitih inicijativa do sada nisu uvek evaluirani; ukoliko je evaluacija i postojala, nedostaju objedinjeni podaci o efikasnosti realizovanih mera.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Većina roma živi u kućama čiji je kvalitet ispod svih standarda i adekvatnog stanovanja, sa ograničenim pristupom javnoj infrastukturi. Podatci o romskim naseljima koja su nelegalna, koja nemaju rešenja pitanja vlasnistva nad objektima, razlikuju se od mesta do mesta. Jako je veliki problem i poseban osvrt treba sagledati na naselja koja se nalaze na zemljištu koje je hidro geoloski rizično, ekološki nezdravo ili na neki način rizično po život, jako mali broj naselja ima neku vrstu kanalizacije, dok većina nema ni vodovod, nemaju kontejnere, zbog čega se smeće neredovno odnosi.
Delovi sela naseljeni romima su obično na periferiji sela. To su najčešće neformalna, ređe formalna, naselja bez rešenog pitanja vlasništva nad objektom ili zemljištem i sa ograničenim pristupom javnoj strukturi.
Tradicionalne seoske romske kuće su male, sa jednom prostorijom, od naboja, ćerpiča ili polovnog gradjevinskog materjala.
U manjim mestima situacija je ili ista kao u selima, ili se delovi naselja romi nalaze unutar drugih gradskih naselja koje naseljavaju ostali stanovnici. U zavisnosti od stepena ekonomske i socijalne integrisanosti njihovih stanovnika, kuce u ovakvim naseljima su uglavnom male, loše održavane i vrlo skromno opremljene.
Na periferiji grada. Prigradska romska naselja se često nalaze u napustenim industriskim zonama ili objektima nekadašnjih poljoprivrednih konbinata. Tokom 1990-ih godina su se usled sukoba na Zapadnom Balkanu i poslednjih seoba pojavila i romska naselja koja su nastala na slobodnom zemljištu između nekada novih prigradskih stambenih kompleksa.
U romskim naseljima u gradskim zonama zastupljen je citav niz razlicitih stambenih objekta, od standardnih kuća srednje klase do kartonskih kolibica, od dobro integrisanih romskih delova naselja do citavih inprovizovanih naselja od ne kvalitetnih materijala i ako su često na zemljištu koje nije predviđeno za trajno naseljavanje i stanovanje, mnoga gradska romska naselja čine male, neuslovne kuće sa ograničenim pristupom javnoj infrastrukturi, ali koje mogu biti integrisane u postojaće gradsko naselje i infrastrukturu primenom standardnih mera.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Stopanezaposlenosti u Srbijizastanovništvostarijeod 15 godina je 19 odsto. Nezaposleno je 18,5 % muškaraca i 19,6 % žena, podaci su ankete o radnoj snazi koju je sproveo Republički zavod za statistiku Srbije. Stopa nezaposlenosti najveća je u regionu Beograda, 20,5 %, zatim slede region Južne i Istočne Srbije – 20,2 %, i region Vojvodine sa 19,2 %, dok je nezaposlenost najmanja u regionu Šumadije i ZapadneSrbije – 16,6 %. Republički zavod za statistiku navodi da je stopa zaposlenost imladih u prvom kvartalu 2016. godine u odnosu na isti kvartal 2014. godine, povećana sa 13,1 odstona 16,2 odsto, dok je stopa nezaposlenosti u tom period smanjena sa 52,5 odsto na 44,2 odsto. Anketa je sprovedena na uzorku od 11.500 domaćinstava i odnosi se na prvi kvartal godine. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje je 22.930 pripadnika romske nacionalne manjine, njih 88,8 % je sa najnižim nivoomobrazovanja ili nikakvim i problem je kako njih zaposliti, a svega 36 osoba na birou rada sa visokim obrazovanjem
“Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina Romima je u Srbiji 2002. godine priznat status nacionalne manjine i stvoren je osnov za pristup pravima koja imaju pripadnici nacionalnih manjina. Takođe, evropskom poveljom o regionalnim i manjinskim jezicima Srbija je odabrala i romski jezik tako da se pitanjima unapređivanja položaja Roma u Srbiji ne prilazi samo kao pitanjima unapređivanja socijalnog položaja jedne marginalizovane grupe već i kao pitanju položaja jedne nacionalne manjine.“
Dosadašnji Strateški document iz 2009. godine o unapređenju života i položaju Romske populacije realizovan je kroz nekoliko Akcionih planova. Rezultati su pokazali da je poboljšano obrazovanje i zdravstvena zaštita, ali problem nezaposlenosti i neobezbeđenog stambenog prostora i dalje tišti Rome u Srbiji. Pored neadekvatne socijalne zaštite, nedostatka ličnih dokumenata, Romska populacija i dalje živi na ivici egizistencije u Srbiji Romi žive u 750 naselja od kojih je 140 potpuno nehigijenskih, kao i da i pored podsticajnih mera za zapošljavnje, 95 odsto Roma nema posao.
Na žalost do dana danasnjeg, neznatan je broj zaposljenih roma u javnom sektoru. Najviše roma zaposlenih ima u firmama koje se bave higijenom, uređenjem, odlganjem komunalnog odpada, što je jako poražavajuca statistika za Romski narod, zato su romi vekovima na rubu egzistencije, zbog čega veliki broja roma koristi socijalnu zaštitu, narodnu kuhinju, zbog lošeg materijalnog položaja laka su meta trgovine ljudima i raznih zloupotreba protiv čovečnosti.
Mere aktivne politike zapošljavanja Roma nisu sprovedene jer: „siva ekonomija“ i sakupljanje i preprodaja otpada i dalje su osnova egzistencije većine romskih porodica; većina građana romske nacionalnosti prijavljenih na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje nikada nije upućena na razgovor kod poslodavca „afirmativne mere“ kojima se podstiče.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Veliki je značaj savremne romske muzike u svetu, a posebno na Balkanu. Poznato je Bregovićevo korišćenje romskih motiva a i izuzetne interpretacije Šabana Bajramovića, Esme Redžepove ili Ljiljane Petrović. Na svetskoj sceni već dugo su popularni Gipsy Kingsi.
Kod Roma je naglašena urodjena intelektualna virtuoznost i ona se ogleda kroz njihovu psihičku moć uočavanja drugih ljudi i veliku moć opažanja. Romi više osećaju nego što misle. Romi nisu sekundarna socijalna kategorija već pokretačka snaga koja je samo usled predrasuda drugih naroda surovo odbačena. Poseduju smisao za kreativnost i smisao i osećaj za lepo.
Poznati režiser Emir Kusturica je izjavio kako su Romi narod koji ima tako jaku imaginaciju da se od nje vrlo često može i živeti. A upravo ta vitalnost, prihvatanje života onakvog kakav jeste, življenje od danas do sutra, hedonizam i veselje drugi su pol klasičnih pogleda na Rome. Otud i neprestana igra privlačnosti i odbojnosti koju prema Romima ljudi osećaju u životu i umetnosti.
Romska muzika (često korišten naziv ciganska muzika, koji može biti uvredljiv) je muzika romskoga naroda koji potiče sa prostora severne Indije, ali danas većinom živi na evropskom kontinentu.
Zbog nomadskog načina života, Romi su u prošlosti često delovali kao lutajući zabavljači. Iz toga je razloga u gotovo svim područjima u kojima su živeli njihova muzika bila vrlo popularna. Zbog dugih putovanja, romska je muzika poprimila razne uticaje, počevši sa indijskim, a zatim i sa grčkim, arapskim, iranskim, turskim, češkim, slavenskim, rumunskim, nemačkim, francuskim i španskim elementima. Instrumentalna pratnja varira od regije u kojoj dotična romska zajednica živi.
Sem srpske narodne instrumentalne i vokalne muzike u Srbiji je, pre i posle odlaska Turaka sa ovih prostora, mogla je da se čuje turska i ciganska muzika toga vremena. Tursku muziku su, zabeležili su putopisci, tada sviralii “vezirovi muzikanti”, nad kojima je glavni bio jedan mekterbaša. Takozvana „Vezirova muzika“, kako su je nazivali, imala je: dve hegede – violine, jadan sahan, jedan veliki bubanj, jedne cimbule, jedne daire sa praporcima i jedan triangl „ili ti prosto reći sadžak“, u koji je jedna zrikava Ciganka s jednom gvozdenom šipkom udarala“. Drugu vrstu muzike u to vreme su negovali Cigani. Ona je bila ciganska samo po tome što su je izvodili Cigani, inače nije imala ničega spcejalno ciganskoga. Cigani su svirali i pevali srpske i turske pesme i melodije, onako kako im se gde tražilo. Po selima oni su svirali i pevali srpsko komadje, a po varošima, gde je bilo više Turaka, tursko. Instrumenti su im bili: ćemaneta, klarineti, zurle, daire i bubnjevi.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Naime, posle protesta romskih aktivista 1980. u Dauhauu, koji su protestovali zbog negiranja genocida nad Romima i kontinuirane diskriminacije Roma u Nemačkoj, kroz nastavak upotrebe dosijea koje su nacisti izradili tokom svoje vladavine, Nemačka je 1982. priznala genocid nad Romima. U Beogradu, srpskom gradu u kojem su Romi najviše stradali, jedini vidljivi trag genocida jeste ploča koju je Savez jevrejskih opština Srbije postavio 2006. Na lokaciji nekadašnjeg logora Topovske šupe, čiji natpis glasi: Na ovom mestu od avgusta do decembra 1941. godine nalazio se nacistički koncentracioni logor za Jevreje i Rome iz Beograda i Banata. Svi su proglašeni za taoce i dnevno po nekoliko stotina je odvedeno na streljanje. Ipak, postoji neka vrsta živog sećanja na romske žrtve genocida. Naime, mnoge ulice u blizini bivšeg logora Topovske šupe i dan danas nose iste nazive koje su imale 1941. godine, a izgled Marinkove bare, kao i drugih delova grada iz kojih su Romi odvedeni u smrt, verovatno se ne razlikuje mnogo od onog pre sedamdeset godina. I dalje su to siromašni delovi grada, i dalje tu žive mnogi Romi. Počevši od srednjeg veka, Romi i Sinti su u raznim evropskim zemljama bili podvrgnuti segregaciji, progonima, pa i pokoljima; u devetnaestom veku nastaju rasne teorije koje na njih gledaju kao na nižu rasu i koje predstavljaju temelj za teoriju po kojoj su Romi po svojoj prirodi kriminalci. Ali, upravo kao u slučaju Jevreja, do njihovog sistematskog masovnog uništenja dolazi tek u vreme nacionalsocijalizma. Za razliku od Holokausta, nacisti su već 1938. imali jasnu predstavu o sudbini Roma i Sintija. Naime, ta godina se smatra početkom „konačnog rešenja ciganskog pitanja“ u Nemačkoj. Kao stranci i, „po prirodi“, opasni kriminalci, dakle, kao pretnja arijevskoj čistoti nemačke rase.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Ciganke igračice, ili čengije, kako su ih u tursko doba nazivali, igrale su po kafanama i kućama. Posebno su bile popularne na prostorima Južne Srbije. Za vreme Turaka čočeci su bili na osobitom glasu. Igračice su bile odevene u živopisna laka odela, kakva su nosile Turkinje, onako kako su u haremu odevene, kad ih niko sem svojte na vidi. Na nogama su imale bele čarape i plitke cipele, šarene ili bele cicane ili svilene šalvare, koje su nisko, čak ispod trbuha, opasivale. Na plećima im je bila tanka košulja i kratko, duboko spreda izrezano jeleče, tako da im se grudi, trbuh i ruke kroz tanku košulju prozirale. Sa spuštenom kosom niz leđa, samo lakom maramom pokrivenom – jedna ili dve Ciganke igrale, pregibajući se s najvećom elegancijom i lakoćom i udarajući jednu o drugu na prste nataknute čampare. To su “čengije” ili “čočeci”. Dok one igraju, sviraju po jedan ili dva Roma u violinu, a po jedna Romkinja udara u daire. S vremena na vreme zapevaju kakvu tursku ili u istočnjačkom duhu srpsku pesmu. Lepota nekih čočeka, njihovo vešto igranje, vešto pregibanje, lakoća u pokretima pojedinih delova tela, praćena istočnjačkom melodijom i pesmom, često čini neobično lep utisak, koji se dugo pamti”.
Iz vremena Kneza Miloša ostalo nam je nekoliko putopisnih beležaka koje svedoče o tome da su srpske varoši tog vremena, imale mnogo ciganskih igračica, ali ni igrači nisu bili retkost. “Bilo mu je oko 16 godina, pravilnih lepih crta, od najzatvorenije žućkaste boje njegovog plemena; sjajnih očiju, duge, razbarušene kose; vitka struka, u jednoj košulji punoj bora, prsluka zlatom vezenim, širokoj šarenoj katunskoj haljini koja je visila do članaka, a preko toga fina marama; bosih nogu; u rukama kastanjete. Ono Ciganče uđe odmerenim koracima i obiđe nekoliko puta unaokolo. Nekoliko udaraca kastenjetama, nekoliko živih pokreta i stade nasred sobe. Muzika je pratila svaki pokret. Sad otpoče graciozna igra, koja uskoro pređe u brže pokrete i okretanja; pokreti i okretanja postadoše naposletku divlji, drhteći, konvulzivni. Muzika je izazivala sve veća naprezanja. Padanje, branjenje, obamiranje, skakanje i besno vrtenje u krugu dolazili su jedno za drugim. To je bio jedan dečak, Ciganin, koji je podražavao haremske igre. Užasna gipkost tela privlačila je poglede, kao god što ih bezgranična bestidnost pokreta odbijala. Kad se očekivalo da padne od umora, onda mu je svako savijanje ponovo davalo novu snagu. Naposletku, pade iznuren u mojoj blizini i metnu natrag prvijenu glavu na moje koleno, sa skolpljenim očima i otpuštenim rukama. Na mig moga suseda metnuh mu jedan novac u usta i on odmah otpoče igra iznova. Tako je uzeo bakšiš od sviju prisutnih redom i naposletku ta divlja scena prestade. Jadno dete beše se spremilo da igru otpočne ponovo; na sreću, gosi su bili zadovoljni”. Cigani igrači igrali su i u Kragujevcu pred Knezom Milošem koji je veoma voleo romske muzikante.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Romi počinju masovno da se hapse i upućuju u razne druge logore. Počinje i njihovo sterilisanje. Godine 1940. počinje masovno deportovanje nemačkih Roma i Sintija u okupiranu Poljsku, gde su Nemci osnovali takozvani Generalni Protektorat. Iste godine je nad grupom od 250 romske dece testiran otrovni gas ciklon-B, koji će se kasnije upotrebljavati u gasnim komorama. Romi se nalaze u gotovo svim najvažnijim logorima smrti, a često su nad njima vršeni i razni eksperimenti, poput onih koje je Mengele vršio u Aušvicu. Kao što se može naslutiti, sudbina Roma i sudbina Jevreja je često bila zajednička. Kao posledica toga, proučavanje masovnog istrebljenja Roma u mnogim slučajevima je propratno pitanje Holokausta, u smislu da se u okviru istraživanja i radova posvećenih Jevrejima spominje i stradanje Roma. Delimično objašnjenje leži u tome da su obe skupine u nacionalsocijalističkim planovima morale da nestanu s lica zemlje, pa su tako imale istu sudbinu, kako u zakonodavnom sistemu, tako i po pitanju getoizacije, masovnih streljanja i ubijanja u logorima smrti. Kao primer toga možemo uzeti i Srbiju: Romi su morali da nose žutu traku (s natpisom „Ciganin“), da idu na prinudni rad, da ne učestvuju u javnom životu. Kasnije su muški Romi internirani u Topovske šupe u Beogradu, u Crveni krst u Nišu i drugde, gde su stradali u masovnim odmazdama tokom jeseni 1941. I na kraju, Romkinje i deca su internirani na Sajmište, ali je većina njih puštena posle određenog vremena. Međutim, činjenica da se pitanje stradanja Roma skoro uvek vezuje za stradanje Jevreja, onemoguÊava da se ono tretira kao samostalan predmet nauËnog istraživanja i samim tim, kao istorijski fenomen o kojem treba razmišljati nezavisno od drugih događaja.. Iako je jevrejski narativ često isti i u slučaju Roma, ipak treba primetiti da između njih postoje značajne razlike. I jedan i drugi slučaj, naime, imaju svoje posebne karakteristike, na osnovu kojih se mogu definisati kao „jedinstveni“. Pretpostavka da je rasni razlog, koji je bio zajednički za istrebljenje Jevreja i za istrebljenje Roma, dovoljan u njihovom tumačenju, ne dozvoljava da se u slučaju Roma sagledaju i mnogi drugi aspekti koji ga razlikuju od kompaktnog i doslednog procesa odlučivanja o totalnoj eliminaciji Jevreja. Nacistička politika prema Romima bila je često konfuzna, a u nekim trenucima i „romantična“. Osnovna razlika je da su Jevreji smatrani odgovornim za pokušaj da preuzmu kontrolu nad svetom, mobilišući istovremeno komunizam i zapadnjačku plutokratiju. Rat protiv Sovjetskog Saveza smatran je, između ostalog, i ratom protiv Jevreja.. Taj korak je potreban u cilju afirmacije posebnosti fenomena stradanja Roma, kroz analizu položaja Roma pre rata i, naročito, posle njega, sve do današnjih dana. Ukratko, iako je u metodološkom smislu korisno proučavati genocid nad Romima zajedno s Holokaustom, on ne sme, grubo rečeno, da ostane u njegovoj senci. Jasno je da je taj korak čisto naučne prirode i da ne sme preći tu granicu; genocid nad Romima se, dakle, ne sme posmatrati samostalno, u cilju vrednosnog poređenja s Holokaustom, odnosno da bi se utvrdilo čija su stradanja bila veća i strašnija.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Moro nav si Marija Banovic Bogosavljević, isima 26 berša, živinav ko Kruševac hem diplmirime si ijom pravnik. Stažirinav ki advokatsko kancelarija ki Ljiljana Petrović ko Kruševac. Isima ko plan te položinav pravosudni ispit, pravo te položinav isima ko aver berš. Ko akava podržime si ijium taro fond ko romano sikljovibe koja počinol manđe akija stručno praksa, hem te saj te učesvuvinav ki nastava askalo pravosudno ispit ko Niš. Nadinama kaj ka saj pere buča hem.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Moro nav si Bogoljub Barčevic taro Niš, isima 25 berša, te radinav pomozisarde manđe o fondo askalo romano sikljovibe. Ćerav bući ko “Elektrodons” ko Niš, bući ćerav pandz con hem mislinav kaj ka acovav ki bući askalo stalno.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Moro nav si Ivana Ramić, isima 26 berša, taro Niš, diplomirinđom ki medicina ko jun, ako stažiranje počinđum ko septembar hem ko akava stažiranje pomozinol manđe o fond asalo romano sikljovibe. Moro stažiranje ka trajinol sov con hem palo adavka ka položinav državno ispit hem kana saj te ovolma licenca askali bući. Kana ka završinav i licence ka rodav bući ki struka hem ka razmislinav tari specjalizacija, sose pes dikav sar jek specijalista koj ćerol bući ko Kliničko centro.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Moro nav si David Georgiev taro Zaječar, isima 22 berša. Završisardem srednjo strucno sikavni “elektromonter mreža i postrojenja”. Još kana džavine ki sikavni počinđom te uključinama ko aktivnosti ko udruženje “Društvo Roma Zaječar“ kaji sunđun askalo projekat ko fond askalo romano sikljovibe. Ko razna aktivnosti taro projekat počindjum te ćerav stažiranje ko “Narodno pozorište Timočke krajine Zoran Radmilović”, atka duj taj pas berša čelav ko gradsko folklore. Dži akana uloma prilika te ćerav bući ki priprema askalo festival “Dani Zorana Radmlovića” hem but sikljiljm askalo asika bući. But značinol manđe akava iskustvo ko stažiranje hem prilika te akija ustanova približinav askalo romanji zajednica ko Zaječar, hem ako ovola nesavi prilika but bi volinava te acovav te ćerav bući ko pozorište Timočke krajine Zoran Radmilović, palo stažiranje. Mislinav kaj bi adavka but znacinola te bi privućinava po više e ćaven taj e cajen te sikljon po više ko akava kolturno nivo.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Drumovi lutalice
Kroz sve i ništa,
Kroz rođenje i smrt,
Mnogo je puteva duša moja pregazila.
Dođoh na dvorove zemaljske,
okusih život čoveka,
Pun prevta, pun boli.
Položih stopala na drum,
Postadoh lutalica.
Biti čovek, jeste, biti lutalica,
Pasti i razviti krila,
Sa svakim izlazkom i zalazkom sunca.
Lutati od mesta ka mestu, otići dalje, stići bliže.
Bliže vratima ljubavi, vratima mira,
vratima radosti, okrepljenja i potpune sreće.
Dodirnuti vrata mira, znači, stati na drum,
postati lutalica, jer put pravednosti,
uzan je i sakriven.
Do njega se dolazi preko trnja, patnje i očaja.
Preko slomljenog srca se nagomilavju,
laži i uzdasi koje zadibih,
sedeći u društvu bezosećajnih, hladnih ljudi,
punih prevare i bezvrednosti.
Od pravog se puta ne odvajam ja,
Ma koliko me grube reči i led kamenih ljudi,
Odvraćali od njega.
Kad god padnem,
Iz najmanjeg dela snage, iscrpim moć,
I uzdignem se, svaki put, jača.
Autor: Marina Sinanović
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”
Drumura phirdardese
Andar sa thaj khanč,
andar o bijanipe em meripe,
but droma mo ogi uštada.
Aviljem pe diza phuvake,
aćardem džuvdipe manušeso,
pherdo irimasa, pherdo dukhasa.
Čhutardem tabaja po drumo,
kerdirdem phirdardi.
Te ave manuš, si, te ave phirdardo,
te pere em te putare phakha,
sa jekhe khamese ikljimasa thaj phandimasa.
te phire po dur, te ave po paše.
Po paše ko udar kamlimase,
ko udar pherde ilese, pherdimase, thaj udara bahtake.
Te ave đi o udar lačhimaso, si te ačholpe po drumo,
te kerdolpe phirdardo.
O drumo čačimaso,
sano si thaj gardo.
Đi lespe avdol upral e kangre.
Hohaipe thaj bi lachipe dija ma,
o amalipe biaćarnengo, šudre manušengo,
pherde hohaimasa taj bi lachimasa.
Tar o čačuno drumo ni iriv ma me,
Ma kozom man džungale lafura thaj bi lache manuša,
irin man lestar.
Kana god ka perav,
Andar em cikno kotor zori, hainiv moldipe,
Thaj vazdav man, sa jek drom, pozurali.
Autor: Marina Sinanović
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”