U Pozorišnom muzeju u Zaječaru, u okviru pratećeg festivalskog programa, predstavljen je televizijski serijal Metamorfoze, autorke i urednice redakcije za kulturu i umetnost RTS, teatrološkinje Olivere Milošević. Uz autorku, o serijalu su govorili i Aleksandar Saša Milosavljević, teatrolog i pozorišni kritičar i glumica Svetlana Ceca Bojković.
„Kada god gospođa Ceca Bojković dođe u Zaječar i na naš festival, to je praznik za sve nas. Ona je jedina koja je dobila dve glavne nagrade na festivalu, dva bronzana Zorana i posle nje to više niko neće moći. Mi je smatramo svojom, svi je svojatamo i još jednom kažem praznik je za ovaj grad i ovaj festival kada je tu Ceca Bojković“ kazao je Vladimir Đuričić, prvi čovek zaječarskog teatra, pozdravljajući Svetlanu Bojković i zahvaljujući joj na još jednom dolasku u Zaječar.
Pred punom salom Pozorišnog muzeja Marija Simonović, istoričarka umetnosti vešto je vodila razgovor sa gostima predstavljajući ne samo TV serijal Metamorfoze, već i umetnicu Svetlanu Bojković kojoj je jedna epizoda ovog serijala bila posvećena. Prema rečima Marije Simonović, Metamorfoze su posvećene ljudima koji su obeležili srpsku pozorišnu scenu, glumcima, rediteljima, kostimografima, scenografima, autorima scenske muzike, piscima. „Svaka emisija posvećena je jednom velikanu srpske pozorišne scene koji deli u emisiji svoju životnu filozofiju, tajne svoje profesije i svaka epizoda je obogaćena insertima iz predstava koje se vezuju za goste“ pojasnila je Marija.
Olivera Milošević, autorka ovog televizijskog serijala govorila je o ideji snimanja serijala. „Krenula sam od najosnovnije ideje da široj javnosti predstavim najznačjanije dramske umetnike koje imamo, ali na jedan drugačiji način. Posebno za sredine koje su van velikog centra. Ideja je bila da predstavim celokupno stvaralaštvo svakog od njih. Cecu Bojković publika najviše pamti po njenim divnim ulogama u TV serijama, ali ne zna mnogo toga šta je Ceca još radila, a radila je mnogo toga u pozorištu. Koncipirala sam emisiju da se govori o profesiji i svaka je epizoda bila mali master klas iz profesije kojom se moj sagovornik bavi, da bude zanimljiva profesionalncima, ali i da malo demistifikuje publici to što oni rade. Drugi pravac je bio onaj kojim sam krenula od Frojdove teze da se čovek formira do svoje 5. godine i da u stvari ako hoćete da spoznate umetnika i njegovu umetnost važno je da znate kakva je to ličnost i saznate njegov identitet. Treći segment bavio se temama koje se tiču svih nas poput kakav je savremeni svet u kome živimo, koliko se promenio i šta u takvom svetu znači kultura, umetnost, pozorište. Četvrti segment koji se tiče svih ljudi, a to je forma slobode, šta znači u ovom vremenu i šta za nas znači sreća. Od Cece sam naučila da ako hoćeš da budeš srećan onda moraš da doneseš tu odluku i kažeš sebi: ja želim da budem srećna, bez obzira na okolnosti koje svačiji život ima“ objasnila je ideju i koncept Metamorfoza Olivera Milošević, dodajući da je puno vremena posvetila istraživanju inserata, fotografija, snimaka, svega što ta emisija sadrži, a koja predstavlja karijeru velikih umetnika. „ Za ovakav emisije jako važno da imate snimljene predstave ili inserte, da pored tog svodeočenja i divne iskrenosti koju je Ceca donela u ovom razgovoru, imate da pokažete predstave, a toga ima u bogatom terzoru RTS-a što meni mnogo pomaže da radim ovakve emisije“ rekla je Olivera Milošević.
Svetlana Bojković zahvalila se na srdačnoj dobrodošlici domaćinima i zaječarskoj publici, a autorki emisije čestitala na serijalu koji joj se, kako je rekla, kao gledaocu dopala. U emisijama su govorili ljudi, rekla je Ceca Bojković, koji imaju šta da kažu i da vas prosto napoje jednim plemenitim sadržajem. „Zapravo mi svi glumci, pa uopšte umetnici, čitav život na neki način doživljavamo metamorfozu ulazeći u razne stvaralačke procese tako da nismo isti. Pa i sam život kako dolazi i prolazi donosi sazrevanje, zrelo doba, treće doba u kome sam ja sada i to su stvarno do kraja života neke metamorfoze“ kazala je Ceca Bojković. Na pitanje da li joj znači da je publika uz pomoć jedne ovakve emisije upozna, čuje njenu ličnu priču i na neki način je odvoji od likova kojima se predstavljala na malim ekranima, Svetlana Bojković je odgovorila navodeći primer velikog glumca Ljube Tadića.
„Televizija je tako moćan medij i masovni jer ulazi u svačiji dom. Sećam se da je Ljuba Tadić koji je u pozorištu igrao Šekspira, Krležu, u jednoj humorističkoj seiji igrao dečaka u nekim kratkim pantalonama i nadimak mu je bio Amazonac. I sad on koji je igrao tolike uloge, igrao je i Sokrata, ostao je u narodu Amazonac. To je tako. A ja sam ostala Emilija, Antonija“. Govorila je i o pozorištu kao svom opredeljenju. „ Moje opredeljenje suštinski je pozorište jer to što je pozorište meni najviše prija. Prvo proces rada u pozorištu, koji je ozbiljan i studiozan. Onda kada je predstava gotova i kada je vaša uloga gotova, ako ste je dobro napravili to je zadovoljstvo jer ti imaš komunikaciju sa živim svetom koji jeste da ćuti, ali vi osećate da oni sa vama zajedno dišu. Osetite taj puls i svaki put, koliko god je predstava ista, ona nikada nije ista. U tome je čar te neuhvatljive komunikacije sa živim svetom. Kad predstava počne to je kao kad počne neko muzičko delo. Vi se prepustite tom zajedničkom doživljaju sa publikom, bez toga se ne može zamisliti teatar. Moje prvo i osnovno opredeljenje je pozorište, ali sve to što sam ja u pozorištu stekla, poslužilo je u zanatskom smislu i u nekakvoj lakoći igranja na televiziji. Sve vam je trening. I muzičar mora da vežba, a mi moramo da vežbamo svoj organizam da stalno bude u spremnosti za akciju. Mnogo sam radila i neke uloge za koje ja držim da bile dobre, ja pamtim, ali ne mogu sve da pamtim. I kada je za Sterijino pozorje na kome sam dobila nagradu za životno delo napravljena izložba, nisam mogla da verujem da sam sve to ja. Za sebe mislim da sam sporo sazrevala kao glumica. Možete da imate talenat, da budete dobri, ali u moje vreme je bilo i drugačije vaspitanje mladih ljudi, vi nemate svest o tome da ste vi dobri. Treba vam vreme i iskustvo da vi osvestite svoje mogućnosti. Naš posao je zanimljiv i malo je riskantan, jer treba čovek da bude zdrava i jaka ličnost izvan onoga što radi, ne da bi se održao, nego da bi napredovao. Ova naša gluma za onoga ko time hoće ozbiljno da se bavi, jedan je proces koji traje celog života“ rekla je Svetlana Bojković, deleći sa prisutnima svoj lični doživljaj teatra.
Aleksandar Saša Milosavljević, tetarolog, ocenio je da je način na koji Olivera Milošević radi Metamorfoze „ jedan vrlo sistematičan način da kroz pitanja koja mi ne vidimo, sagovornik otkriva ne samo kako je gradio pojedine uloge, kako je izgledala saradnja sa određenim rediteljima, partnerima i partnerkama na sceni, nego fino prelazi u ono što je glumačka intima, a to je odnos prema pozorištu, prema publici, teatru kao pojmu i to famozno pitanje na kraju šta je sreća, zato što pozorište za razliku od svih drugih umetnosti postoji samo u datom trenutku“.
Govorio je takođe i o Svetlani Bojković otkrivajući da je zahvaljujući predstavi u kojoj je igrala Ceca odlučio da se bavi pozorištem. „ Imao sam sreću da stasavam kao pozorišni gledalac od njene uloge vetropirastog devojčurka u Mister dolaru, preko kokete iz genijalne predstave Pučina, jedne od prevratničkih predstava u istoriji našeg pozorišta, pa do Elizabete od Engleske gde se na sceni pojavila jedna mostruozna žena koja je u stanju da se krvavo obračuna sa svojom sestrom, a onda u toj tananoj, fino nijasiranoj intetrpretaciji tog lika koji je Ceca igrala, odjednom osetite jednu ranjenu, suptilnu žensku dušu. Osetite ono što je u pozorištu najdragocenije što glumac može da vam pokaže, a to je da stvari nikada nisu samo crne ili bele. I kada to glumac uspe da uradi, kada to pokaže i na taj vas način uvede u priču onda ste bogati“ zaključio je Milosavljević.
Nezaobilazno je bilo i pitanje odbrane profesije koja se, kako to kaže Svetlana Bojković, brani svuda i na svakom koraku. „Gde god osetim da je nešto napadnuta ja se potrudim da je odbranim. Ali ona se brani i sopstvenim ponašanjem u javnosti. Što je vrlo važno. Možeš ti biti odličan glumac, odlična glumica, ali ti si javna ličnost i ti moraš da vaspitaš sebe, da u svim svojim javnim nastupima budeš na jednom civilizivanom nivou jednog vaspitanog građanina, čoveka koji je stvarno kulturan. Mislim da sam izgradnjom sebe same zaslužila da me se sasluša kada hoću da odbranim čast svoje profesije. Naravno, u našoj profesiji, kao i u svakoj, nismo svi isti. Ima nas i ovakvih i onakvih. Suština je smisao naše profesije i jednostavno ona mora da se brani svuda i na svakom koraku“ istakla je Svetlana Bojković, koja je objasnila i razliku između glumice i umetnika. „ To zavisi od ličnosti, od njene dubine. Od te nege svoga duha tokom života. Gluma je veština, ako se ostane samo na veštini onda je to mnogo praznije jer umetnik ima dublji gaz“.
Tokom gotovo jednosatnog razgovora, Aleksandar Milosavljević, podsetio je na vreme kada je Svetlana Bojković bila predsednica Udruženja dramskih umetnika Srbije i pokretanja Ludusa, pozorišnih novina. “Kako se borila za Ludus, mene uopšte nije iznenadilo kako je stala pred kamion koji je išao tamo da ruši Revu. Ova krhka žena koja je uvek dama, nije nimalo krhka, nimalo naivna i u stanju je da juriša i na kamione i na sve nepravde, i na sve ono što smatra da ugrožava glumu, pozorište i scenske umetnosti“ zaključio je Milosavljević.
Serijal je inače sniman u muzejima: Narodnom, Muzeju savremene i Muzeju primenjene umetnosti i bila je to odlična scenografija za ove emisije u šta je mogla da se uveri i publika u Pozorišnom muzeju u Zaječaru koje je nakon razgovora pogledala emisiju Metamorfoze posvećenu Svetlani Ceci Bojković.
