Trideset i prvo izdanje Nisville festivala donelo je obilje muzičkih koncerata koji su po svom kvalitetu zaličili na zlatne dane ovog festivala, 2007, 2008, 2009. godinu. Atmosfera je bila veoma dobra, a po rečima samog organizatora ove godine je niškom tvrđavom protutnjalo 200. 000 ljudi, što je hvale vredan broj. Organizatori su istakli i da su bili u problemu sa ljudstvom i kapacitetima, bez dovoljne finansijske pomoći države, ali osim po kašnjenju postavljanja platna pored velikih bina i manjem broju informatora sa detaljnom satnicom i lajn apom, nije se moglo primetiti bilo šta što mnogo odudara od proteklih godina. Raspored bina ostao je isti, Hip hop bina, Open stage, prilazni stejdž na ulazu u tvrđavu i svirka na platou kao doček za goste na tvrđavi, i ove su godine bili tu za posetioce. I odmah pogodak, bečejski band Crossfire, u kojem svira i peva jedna mlada devojka, neverovatno dobro za svoje godine, podigli su nam raspoloženje u startu, a ondo ono nije padalo od Falco Spirit-a prvog dana do niškog benda Proces za kraj. Ne mogu da kažem da smo mogli da budemo na više mesta u isto vreme, ali ja sam sa glavnog stejdža odlazio retko, tako je dobar program tu bio, samo mi se jednom ili dva puta desilo da preskočim glavne muzičare, jednom u slučaju za mene neatraktivnih Machine, kada sam na Openu slušao sjajni niški punk rock band Plastic Sunday, i jednom kada smo u potrazi za Marčelom fotograf i ja razdvojili puteve, sve ostalo vreme fiksirani smo bili duhom i telom na sjajne hedlajnere ovogodišnjeg festivala, a svi su opravdali poziv organizatora, iako su njihovi zlatni dani bili pre tridesetak ili manje godina. Kad to kažem, mislim pre svega na četiri bisera ovogodišnjeg programa, na nastupe Billy-ija Cobhama, Judit Hill, Stereo Mc’s i Fun Lovin Criminals.
Za mene nepoznanica, Judith Hill je donela svoju malu porodičnu manufakturu na ovogodišnji festival i u svom nastupa pružila nam vrhunsku svirku prožetu uticajima r’n’b muzike, soula, popa, fanka i roka, uz crkveno pevanje i gracioznu pojavu, sve usput prašeći svoju gitaru, uz pratnju oca masiste i majke za klavijaturma. Zaista specifičan i zreo zvuk, koji je gotovo nemoguće opisati. Billy Cobham, sada u 81. godini, izašao je na binu uz pratnju, poštapajući se. Čim je seo za bunjeve, magija je počela i to više nije bio star čovek. Njegov Spectrum album oblikovao je generacije jazzera i može se reći da je on najzvučnije ime ovoga festivala, i dalje u sjajnoj sviračkoj formi.
Za majstora iz Engleske, Roba Bircha, čula su sva deca od Malče do Zaječara, jer je onomad, još 1992. godine zapalio svet svojim hitom CONNECTED. U pratnji čoveka sa dva lap topa, uz pevačicu i prekusionistu, ovaj izgledom mali, ali harizmom veliki lik upriličio je niškoj publici pravi spektakl, plesno i tribalno buđenje uz čak dva bisa; njegov STEREO MC’S su i posle trideset i kusur godina veliki i energetski jaki, što je za svako poštovanje. To bi se moglo konstatovati i u slučaju Marka Kinga, legendarnog basiste koji je lider benda Level 42, čiji je nastup takođe bio vrlo dobar, pun hitova i pokretačke energije, da ne beše previše tog slap basa u masteru zbog čega je moje srce poskakivalo sve vreme, jer je udarac na tom basu pogađao ne samo stomak, što je poželjno, nego i mišić koji pumpa krv. Preživeli smo, uz Message of Love, a njegov čuveni palac udarao je po basu i zagrevao dlanove, pa se i za njega može reći da još uvek nije star i istrošen, o muzici tog benda i da ne govorimo. Svojevremeno su se pesme vrtele na radiju i te zarazne melodije učinile su Nišvil veselijim nego imače. Još jedno lepo iznenađenje, potpuno u drugom fazonu bio je meni norveški trubač Nils Peter Molvar, koji je svoju muziku bazirao na atmosferi, uz bubnjara hipnotičkih, teških ritmova i melanholiju svog instrumenta, vrlo interesantno predstavljajući muzičko nasleđe heroja trube, ovog puta u klupskom raspoloženju.
Morgan Heritage, Jamajčani, doneli su čaroliju svoje zemlje u višečlanom sastavu koji je takođe bio sastavljen od članova porodice, a tri reda klavijatura, gitara, bas i pevači imali su savršeni zvuk i možda i najjaču zvučnu sliku na festivalu. Sjajni rege i pop vajbovi smešani za vrelu nišku noć i pušteni u etar učinili su da cupkamo i igramo. A onda su festival zatvorili mega kul Njujorčani po imenu Fun Lovin Criminals koji su svojevremeno kidali sa pesmama poput Loco, Scooby Snacks, Run Daddy Run… Uz piće koju su ispijali i nazdravljanje sa publikom, ova savršena kombinacija, soula, hip hopa i rokenrola, uz gitaru, sampler, klavijature, bubanj i bas donela nam je odgovarajuće finale sjajnog Nišvila 025. Ove godine su na Midnight Dance areni kako se noću zvao jedini stejdž koji se nije zatvarao ni noću, Hip hop stejdž, nastupili i Zaječarci Fokus King i Braca Sax, izvodeći svoj set u ranim jutarnjim satima za sve one kojima se nije odlazilo kući.
Nije ni nama, ali smo morali, posle 4 ili 5 sati sjajne muzike svakog dana. Do sledećeg slušanja na Nišvilu, srdačni pozdrav.
Ivan Potić
