Muzika kod Roma je raznovrsna i veoma komplikovana, kako po svom poreklu, tako i po svojim funkcijama u društvu balkanskih naroda uopšte, a posebno u romskim etničkim skupinama. Najstariji pomen o muzici kod Roma u jugoslovenskim zemljama potiče iz druge polovine XV veka. Muzika kod Roma u Srbiji javlja se pre svega kao zanatski proizvod. Stoga su svoju muziku podešavali prema potrebama i ukusu okoline, što dokazuje činjenica da Romi sviraju melodije, pre svega one zemlje u kojoj žive. U Srbiji postoje četiri muzičke grupe: Istočnjačka (iz Turske) Srednjeevropska (iz Mađarske) Starobalkanska (iz Rumunije, Grčke i Albanije) Ciganska (izvorna). Muzička kultura je kao i zanatstvo talenat ovoga naroda od najstarijih vremena, što ih može karakterisati da pripadaju narodu sa smislom i osjećanjem za muziku. Sviranje je osobiti dar kod Roma i to ne treba smatrati zanatom. To je opšti dar koga svi oni poseduju pa ma kakvim se drugim zanatima bavili i sami oni kojem etnikomu pripadaju. Gde žive Romi tu ima muzike, igre i veselja.
Kao tradicionalni instrumenti kod Roma se javljaju razni oblici zurla, daira, bubnjeva, defofa, tarabuke, udračkih, duvačkih i gudačkih instrumenata. Eksperti ističu da je romska muzika uticala na bliskoistočnu muzičku tradiciju, flamenco i jazz, a mnogi od poznatih kompozitora takodje su se napajali na tradiciji romske muzike: List, Bizet, Verdi, Rahmanjinov. Veliki je značaj savremne romske muzike u svetu, a posebno na Balkanu. Poznato je Bregovićevo korišćenje romskih motiva a i izuzetne interpretacije Šabana Bajramovića, Esme Redžepove ili Ljiljane Petrović. A u svetskoj sceni već dugo su popularni Gipsy Kingsi. Muzičari, tačnije takozvani gradski Romi, bili su uredbom Marije Terezije prisiljeni da nasele gradsko jezgro i to od sredine XVIII veka. Tada su osnovani i prvi romski orkestri. Do kraja XIX veka to je postala zapravo romska elita. Orkestri su se sastojali od dve violine, po jednog čembala, jednog kontrabasa, ponekad klarineta ili violončela. Repertoar im se sastojao uglavnom od umetničke narodne muzike XIX veka. Kada u ciganskoj porodici neko postane muzičar on time određuje sudbinu čitavih narednih generacija, jer je profesija bila nasledna. Bilo je u to vreme mnogo prilika kada su gospoda jela i pila i uz zvuke ciganske muzike veselila. Bilo je tada mnogo prilika da se izrazi seta, tuga i bol. Proslave imendana zvali su opštenarodnim veseljem, davale su se i serenade, odnosno noćna muzika, bilo je muzike i na dočecima i ispraćajima na železničkoj stanici, piknicima, karnevalima, balovima koji su trajali i po nekoliko dana i gde je prisustvo Roma bilo obavezno. Jezik nije oskudevao u imenovanju tih zabava — muri hacacare, perjani bal, prijem, banket, žur.
Muzika u podne i bezbroj mogućnosti za druženje. Nažalost — danas je već sve to izišlo iz mode. Zlatno doba ciganske muzike bilo je na prekretnici vekova i između dva rata. Ondašnji orkestri bili su priznati i poznati i ovde i u inostranstvu. Posebno bi onda svirali maestralno kada to nisu činili za novac — u tim prilikama svako je svirao za sebe, kupajući svoje umeće u kapima umetnosti. U novije vreme Romi na jugu Srbije počeli su da formiraju duvačke orkestre koje čine: klarinet, saksofon, razne vrste truba, daire, bubnjevi, tupani, zurle i naravno tarabuka. Ti orkestri su vrlo popularni, kako po selima tako i u gradovima. Neki od ovih orkestara su angažovani na saborima. Svirali su u zagušljivim, malim intimnim lovačkim domovima, u intimnim društvima, u kojima bi u čaroliji muzike svaka reč i svaki pogled odavali ponešto, ali njima nije bilo potrebno reći: tajne se ne smeju odavati. Znali su to bolje od svih. Pravi Rom je savršeno poznavao svoje goste. Govorilo se da lekar leči telo a Rom dušu. Bogati ljudi su najviše voleli da se zabavlju pored ciganskog orkestra, njema su davali svoj poslednji groš, posebno ako bi mu svirali po volji. Takve su ljude Romi zvali „Lačoima“ = dobrim gostima. Ukoliko su bili razuzdani — dobro bi namučili muzičare. Terali bi ih da sviraju stojeći na jednoj nozi, ponekad bi tražili da se ceo orkestar popne na sto, ili pak na drvo duda. Dešavalo bi se da ih uteraju ispod stola i da ih teraju da odande „daju gas“ od sebe sve dok im gost ne bi naredio da prestanu da sviraju. U to je vreme gospodi mnogo toga bilo dopušteno, i neretko su zbijali šale sa Romima. Među njima je bila i ona sa nalepljenom novčanicom na čelo ili novčanicom podvučenom pod strune gudala. Ili kada bi deo prepolovljene novčanice nalepio primašu na čelo, a drugi deo zadržao kod sebe sve dok nisu pogodili koja mu je najdraža pesma. Cigani su svirali i pevali srpske i turske pesme i melodije, onako kako im se gde tražilo. Po selima oni su svirali i pevali srpsko komadje, a po varošima gde je bilo više Turaka, tursko. Instrumenti su im bili: ćemaneta, klarineti, zurle, daire i bubnjevi. Knez Miloš i njegova familija imali su svoje Cigane svirače). Svirači Kneza Miloša bili su 1829. godine Ciganin Mustafa i jedan njegov pratilac. Svirali su u violinu i klarinet. Sviranje im je bilo, kažu, nalik na udešavanje instrumenta pred sviranje. Oni su i pevali, i to „turske pesme od dva stiha, većinom ljubavne“, ali im „je melodija bila spuštanje i dizanje hromatične skale, i naličila je više na ratnu pesmu, no na izraz nežnih osećanja.“
Romska muzika je za rome vekovima jednom recju bila duša telo i razum jednog naroda, tradicija koja se vekovima prenosila i prenosi s kolena na koleno, ROMSKI NAROD JE UVEK BIO VESEO i kada tuguje i kada je radostan.
Miljan Rašić (Predsednik Udruženja „Društvo roma Zaječar“)
*Ovaj medijski sadržaj je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja*
