Taj dan se provodi u domu, porodično, ne ide se u goste i osim Položajnika, nema drugih gostiju u kući. Sa stanovišta crkve, Božić je najradosniji od petnaest velikih verskih praznika, i slavi se tri dana. Božić se praznuje kao dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta i uvek se proslavlja 7. januara (25. decembra, po starom kalendaru).
Taj dan se provodi u domu, porodično, ne ide se u goste i osim Položajnika, nema drugih gostiju u kući. Na ikonama se oslikava pećina u kojoj su Josif i presveta Bogorodica sa novorođenim Isusom. Pored njih su jasle sa slamom i pastiri koji se klanjaju, a iznad njih lete anđeli i zvezda, koja najavljuje dolazak Spasitelja, a u prvom planu je jagnje.
Drugi dan Božića naziva se „Božji dan“ mada je posvećen Bogorodici u zahvalnost što je rodila Spasitelja i tada se ljudi druže, odlaze u goste, ali se najčešće ide u „Mirboženje“, odnosno, uz pozdrav „Mir božji, Hristos se rodi!“ mire se zavađeni, a sve loše se prašta i zaboravlja. Treći dan Božića je i prva krsna slava Sveti Stefan, arhiđakon i prvomučenik koji je stradao za veru. Na ikonama se prikazuje u đakonskoj odeći sa kadionicom i jevanđeljem, na kojem su tri kamena, simbol njegovog kamenovanja, a negde u levoj ruci drži trokraki čirak sa upaljenim voštanicama – „trikirije“.
Božić je dan kada je duh Isusa – deteta, sveprisutan među ljudima, donosi mir, praznik rađanja novog života, iz koga je nastao niz običaja i obreda, koji imaju jedan osnovni smisao i svode se na to da umole Boga, da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Pošto se slavi, pod se tri dana ne čisti i ne baca se ništa iz kuće, a trećeg dana Božića žene pokupe slamu od Badnjeg dana, u tišini, da se ne čuje da odlazi Božić, iznesu je iz kuće, pa je stave na grane drveta koje rađa, na košnice, ili se stavlja u gnezdo u kojem se legu pilići. Jedan snop se ostavi na neko suvo mesto da bi bio zapaljen na Đurđevdan, radi zaštite polja od grada.
Božićno jutro obeležava se još pre svitanja, zvonjavom svih zvona na pravoslavnim hramovima. U svečanom odelu, odlazi se u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i to je prvo što se uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima „Hristos se rodi!“ i otpozdravljaju „Vaistinu se rodi!“ od Božića do Bogojavljenja.
Običaji za Božićni ručak
Domaćice za Božić, rano ujutru mese „česnicu“, odnosno pogaču, koja se mesi „nenačetom“ vodom, koja je tog jutra uneta u kuću sa izvora, koji je posut kukuruzom i kićen bosiljkom, a u koji je ubačen novčić. Česnica se mesi od belog brašna, sa mašću, bez kvasca, a u nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Smatra se da naziv ovog obrednog hleba potiče od reči „čest“ ili „čast“ u slavu Isusa Hrista, ili zato što se lomi „na ravne časti“ ili „česti“, na onoliko delova, koliko je članova porodice.
Kada je česnica pečena, iznosi se na sto, gde je već postavljen Božićni ručak. Svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne i pomoli se u ime svih. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se podiže u visinu glave, u slavu Isusovog rođenja i za život i zdravlje svih ukućana i putnika namernika, okreće se tri puta suprotno od smera kazaljke na časovniku, preliva vinom i na kraju se lomi na onoliko delova, koliko ima ukućana. Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.
Prema narodnim običajima, najčešće se jede prase, koje simbolično predstavlja napredak, jer uvek „rije“ i jede krećući se napred. To je i jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe.
Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara.
Na Božić, u kuću dolazi i specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom i on se posebno dočekuje i zove se položajnik. Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, prilazi ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: „Kol’ko varnica, tol’ko srećica, kol’ko varnica tol’ko parica (novca), kol’ko varnica tol’ko u toru ovčica, a najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj“. Položajnik simbolički predstavlja Mudrace, a varnice zvezde koje su pratili i po kojima su sa Istoka došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Položajnik se služi i daruje, a smatra se da za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.
Od kad se slavi Božić
Do četvrtog veka Božić sa nije proslavljao, jer rano hrišćanstvo nije pridavalo značaj telesnom rođenju, već im je krštenje predstavljalo vid duhovnog rođenja i početak puta ka hrišćanskoj vrlini i večnosti. Praznik i tačan datum, ustanovljeni su odlukom Nikejskog sabora 325. godine, nastajanjem hrišćanskog kalendara. Kao samostalan praznik, odvojen od Bogojavljenja, prvi put je proslavljen u Rimu 354. godine potiskujući do tada slavljeno Rođenje boga Sunca, praznik mnogobožaca. Po starom, Julijanskom, kalendaru Božić se proslavlja 25. decembra, a do pomeranja za 13 dana, dolazi 1582. posle reforme kalendara koju je sproveo papa Gregorije XIII. Usvajanjem Gregorijanskog kalendara, nastaje pojam računanja vremena po starom i novom kalendaru.
Pred Hristovo rođenje, rimski imperator Avgust, naredio je da se u rimskoj carevini obavi popis stanovništva, a svako je morao da se upiše u mestu gde je rođen. Bogorodica Marija, poreklom od cara Davida, krenula je iz Nazareta u rodni Vitlejem, sa mužem Josifom, u vreme kada je Isus trebalo da se rodi. Kasno uveče stigli su u Vitlejem, pa pošto nisu imali gde da prenoće, a nisu imali ni para za smeštaj, smestili su se u pećinu u okolini Vitlejema, u koju su pastiri za vreme nepogode sklanjali svoja stada. Te noći presveta Bogorodica „oprostila se svoga bremena“, rodila je Isusa, a pošto su u to vreme samo pastiri bili budni, njima se ukazao anđeo i rekao im da je u pećini rođen Spasitelj sveta.
Oni su otišli u pećinu, uverili se u reči anđela, naložili vatru, da zagreju majku i dete i otišli slaveći Boga. Tada se nad zemljom izraelskom pojavila zvezda repatica, koja se nije kretala od istoka ka zapadu, kao sve ostale, već ka jugu, leteći veoma nisko, nad zemljom. Tri persijska mudraca, Gaspar, Valtazar i Melhior, videla su zvezdu, shvatili su pretkazanje da se rodio ugledan čovek, najverovatnije car, pa su krenuli da mu se poklone.
Kada su našli Mariju i Josifa sa malim Hristom, poklonili su se i darivali ga zlatom kao cara, tamjanom, kao Boga i smirnom, kao učitelja i prvosveštenika. Kada je judejski car Irod saznao za sve ove počasti, uplašio se da će mu novorođeni preuzeti presto, pa pošto nije znao kako da ga nađe, naredio je da vojnici u Vitlejemu pobiju svu mušku decu do dve godine starosti. Vojnici su po naređenju poubijali 14.000 dece, ali Josif je, po savetu anđela, na vreme odveo Hrista i Mariju u Misir (Egipat) i tako ga spasao pogubljenja.
Deca su zbog svoje čednosti postala hrišćanski uzor odraslima. Crkva naglašava da se srcem i duhom treba preobraziti u dete da bi se ušlo u Carstvo Nebesko. Zato se deca za svoju dobrotu i poslušnost nagrađuju za Božić. Nekada su deca ostavljala svoju očišćenu obuću pored prozora da bi im Božić Bata unutra ostavio poklon. Međutim, zbog starinskog načina izražavanja, ovde se potkrala mala zabuna, jer ne postoji nikakav Bata, već je to arhaičan glagol „batati“, što znači hodati, koračati.
Od ovog načina darivanja, nastalo je mnogo komercijalizovanih načina darivanja za Božić, pa se na zapadu pokloni ne kupuju samo deci, već svima u porodici i ostavljaju pod okićeno božićno drvo, koje na vrhu ima za ukras vitlejemsku zvezdu repaticu. Darove donosi Deda Mraz (Santa Klaus ili Sent Nikolas, tj. Sveti Nikola), koji nosi crvenu (kardinalsku) odeću sa belim krznom (mada se sve češće uzima u obzir i uticaj famoznog brenda gaziranog soka u kreiranju njegove odeće).
