Ivanjdan je hrišćanski praznik kojim se obeležava rođenje Svetog Jovana Krstitelja, 7. jula po gregorijanskom, odnosno 24. juna po julijanskom kalendaru.
Jovan se naziva Krstiteljem, jer je u reci Jordan krstio Gospoda Isusa Hrista, kao i Pretečom, jer je najavljivao dolazak Hristov i pozivao ljude na pokajanje. Crkva više insistira na pokajanju radi večnog života, ali narod se radije bavi ovozemaljsklim “životnim pitanjima” – zdravlja, prijateljstva i, poslednje ali ne i zadnje – ljubavi. Srbi posebno poštuju Jovana Krstitelja kao zaštitnika kumstva i pobratimstva. Narodno praznovanje Ivanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi Sunce kada u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve. Na dan ovog velikog sveca praktikuju se i različiti običaji. Jedan od njih je i pletenje venčića od poljskog bilja i cveća, kojim se kite kapije. Venčići se čuvaju do narednog Ivanjdana, a bilje se koristi i u ishrani zbog blagotvornog uticaja. Vencima od ivanjskog cveća pokazuje se da je priroda u razvoju došla do svoje najviše tačke – sredine leta i da se time “ovenčala”.
U predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima palile su se po brdima ivanjske vatre oko kojih se igralo i pevalo. U Timočkoj Krajini, čim svane Ivanjdan, ljudi odlaze na livadu i zarivaju glavu u rosnu travu da bi obezbedili dobro zdravlje tokom cele godine. Ali možda i “najpoštovaniji” deo običaja upražnjavale su devojke, a možda to i danas čine. Devojke gataju i da li će se te godine udati i ko im je suđenik. Ponegde na taj dan udavače stave u lonac malo zemlje i poseju nekoliko zrna pšenice, pa na Petrovdan gledaju kako je klijalo. Ako su klice pšenične savijene kao prsten devojke se nadaju prstenovanju. Postoji i verovanje da se na taj dan može videti lik budućeg bračnog partnera – suđenika. Naime u poslednji zalogaj doručka treba huknuti i sačuvati ga do večeri, a onda zajedno sa ogledalcem i malo ivera staviti pod jastuk da bi se u snu pojavio lik.
