U dvorištu Tehničke škole, danas je održana prva promocija knjige Nikole Petrovića, maturanta iz iste, „18 koraka do zvezda“. Knjiga je izašla u izdanju zaječarskog Kaligrafa, a Nikola je pisanje romana počeo sa 16 godina i time se upisao u anale srpske publicistike kao jedan od najmlađih autora. „Jedna ljubav, dvoje tinejdžera i stotinu kilometara rastojanja. Beskonačna prepiska, bezbroj fotografija i video-četova i retki susreti. Može li takva ljubav izdržati odsustvo žive reči, nedostatak stalnog držanja za ruke i nedovoljno gledanja u oči?“ O knjizi su govorili nastavnik srpskog jezika Stevan Jovanović, školski psiholog, Ljiljana Tešanović, Irena Jović-Stanojević, urednica izdanja i autor.
„Volim sve ovo što je uradio Nikola i svim srcem branim izlazak iz kalupa ustaljenih i pogrešnih vrednosti koje je mladima ponudio moderan svet i koje nudi unazad godinama, i nudiće. Voleo sam to kao mlađi, a i sada kada sa mlađima razmenjujem misli i ideje koje su sve svedenije na internet mogućnosti. Znamo šta je internet doneo, šta je sve oduzeo i upravo sve to što znamo našeg Nikolu čini posebnijim. Danas kada se u prepisci skraćuju reči, on je rešio da do tančina proširi svoje misli i složi ih u jednu intimnu povest, jedan roman, na koji može biti ponosan i na koji se ponosimo svi mi koji ga poznajemo.“ – kaže profesor srpskog jezika, Stevan Jovanović.
„Nikolu smo poznavali kao vrednog, upornog, kao velikog zaljubljenika u glumu i vrhunskog sportistu i kao nekoga ko se razlikuje. Svakako gotovo ništa u njegovom dečačkom dobu nije ukazivalo na to koliko će ga pod svoje uzeti stvaralačka moć pisanja. Ali, onda je došla srednja škola i u njegov život ušle su malo drugačije knjige i tako dragocena ljubav i donele mu ideju da se okuša i kao neko ko će, na sebi svojstven način, da se pozabavi pisanjem. Uložio je truda i napisao je knjigu „18 koraka do zvezda“, koja, kako je na poslednjim koricama i istaknuto, govori o jednoj ljubavi dvoje tinejdžera i kilometrima rastojanja između njih. Sve što je znao i sve što mu se svidelo uneo je u svoju knjigu i stvorio je, ne samo dopadljivom, već i takvom koja pokreće niz pitanja kojima bi trebalo da se pozabavi mnogo dublje svaki njegov vršnjak. To ne znači da je knjiga namenjena samo mlađem uzrastu. Ona i čitaoce zrelijeg doba uvlači u sebe i vraća u vreme kada su bili najsrećniji. Njegov pristup pisanju je moderan, a rečenice su mu kratke i izbrušene. Njegovo pripovedanje je uvek u znaku rasvetljavanja karaktera svog glavnog junaka.“ – dodao je Jovanović.
Marta Branković pročitala je deo iz romana. „Pitam se da li je štap profesora geografije onaj čarobni štapić dobrih vila koji je svojim dodirom učinio da saznam da postoji magija. Ona koja je zadužena za dobra dela, zdravlje, sreću i ljubav. Magija. Pitam se šta je to magija. Da li je magija poklapanje kazaljke u trenutku gledanja u sat, te to znači da neko misli na nas? Znači li da smo budni u nečijem snu kada ne možemo da zaspimo? Je l istina da Zubić Vila stvarno ispunjava želje? Da li se na kraju svake duge krije ćup zlata? Da li su sve ovo pokazatelji magije? Verujem da jesu. Da li sam do sada osetio magiju? Možda. Ne bih znao i da jesam. Da li želim da osetim magiju? Ne znam. Neću odustati. Nikada nisam znao kako se odustaje. Oči mi se pune suzama pri samoj pomisli da će možda kroz nekoliko meseci Mari živeti u ovom gradu. Snevao sam svake noći o tom čarobnom danu. Šta je san? Zašto nas zvezde posmatraju noću? Da li one zažele želju kada mi padnemo? Da li sam predvideo budućnost u noćnim maštanjima igrarijama svog uma? Zar zaista postoji mogućnost da se pojavi preda mnom i tu ostane? Uvek se to pitam. Zamišljajući kako je kroz prozor škole gledam i jedva čekam zvono nakon koga bih izašao u dvorište, zagrlio je i poljubio. Pred nama je težak period, ali siguran sam da će naredna dva meseca proći brzo. Viđaćemo se koliko uslovi budu dozvolili, ali molim te, Bože, da to bude što češće. Oh, nije mi dobro. Smejte se zvezde, smejte se. Vi ste dragulji na svemirskoj kruni. Vodilje izgubljenih putnika. Uteha povređenih srdaca. Osmeh svih zaljubljenih bića. Svojim besprekornim sjajem zaslepljujete one koji vas pogledaju. Marijana je jedna od vas. Moja zvezda Danica, moja Venera. Voleo bih kada bi mogla da čuje barem jedan moj razgovor s vama. Namigujete mi. Dobro, dobro. Samo vi treperite. Držim vas za reč. Nadam se da će se naš san ostvariti.„
