DŽERVINOVA VILA
Jedan od simbola Knjaževca, „Džervinova vila“, na brdu, severozapdno na ulazu u grad, sagrađena 1939. godine na imanju trgovca Tase Cvetkovića ( gradnju finasirao Tasin sin Đoka, nekadašnji vlasnik beogradske kafane i bioskopa „Kolarac“) , s terasama sa kojih puca pogled na „Srpsku Veneciju“, danas je napuštena i oronula. Malo je onih koji znaju ko je čovek koji je s puno stila i umešnosti podigao ponosnu lepoticu na bregu? Đoka Cvetković, rođeni Knjaževčanin, kafedžija, hotelijer i vojni liferant, smatra se i jednim od pionira srpske kinematografije. Posle Velike mature u Knjaževcu, odlazi u prestonicu. Tamo postaje jedini zastupnik za čuveno pivo i kao uspešan čovek održava veze sa mnogim poznatim ljudima iz visokog društva. Veliki prijatelj bio mu je revolucionar i komunista Moša Pijade. U rodni grad se vratio 1947. gde i umire u potpunoj anonimnosti. Vila je građena po uzoru na zamak na Verter jezeru, a neki izvori spominju i izvesni zamak u Češkoj. Izvođač radova, sagradio je zdanja u roku od godinu dana. Radovi su koštali milion ondašnjih dinara. Unutrašnjost vile bila je opremljena masivnim i luksuznim nameštajem sa sanitarijama i kaljavim pećima iz Češke. Posluga je bila u prizemlju. Vila ima dva sprata sa kulom – vidikovcem. Oko zdanja je bio zasađen vinograd na 85 ari sa specijalnim sortama grožđa. Sa njene istočne i severne strane postojao je ukrasni zid visine tri metra u kome je bila česma. Vila je imala i vodovod, kanalizaciju i pumpu kapaciteta 300 litara, koja je podizala nivo vode u cevima do kazana na vrhu zgrade. Po kazivanjima starih Knjaževčana, vila je, nakon smrti gazde, testamentom pripala njegovoj sluškinji Milici Dvoržak-Prvulović. Ova žena, zbog pravila novog režima, nije zdanja usepela da zadrži u svom posedu, te zgrada i posed prelaze u vlasništvo Poljoprivredno-prehrambenog kombinata „Džervin“. Tu je dugi niz godina bila smeštena administracija kombinata, jedno vreme bila je zapuštena i zaboravljena, a od maja 1990. rekonstruisana u ugostiteljski objekat sa kuhinjom, restoranom i 14 postelja. Prezaduženi „Džervin“ je i ovu zgradu izgubio i njen naredni vlasnik, na ročištu javne prodaje 2002. godine, postaje „Jugobanka“. Avgusta 2004. vilu kupuje privatna firma iz Knjaževca.
DŽEZ U ZAJEČARU
Zaječar ima bogatu istoriju džez muzike, o čemu svedoči i postojanje jednog od prvih džez orkestra u državi, još pre početka Drugog svetskog rata. Zaječarci poslednjih godina često su u prilici da u pojedinim omladinskim centrima slušaju ovaj žanr muzike. Ipak, Jovan Miković, bio je jedan od najboljih džez-muzičara koje je Zaječar iznedrio. U zapadnoj Evropi poznat je kao Džo Mikovič, a za Zaječarce je uvek bio i ostao Jova Babura. Bio je multiinstrumentalista, ali će najviše ostati upamćen kao izvanredni tenor-saksofonista. Jova je rođen u Zaječaru 26. decembra 1940. godine u porodici muzičara. Od najranijeg detinjstva svirao je u orkestru svog oca, poznatog violiniste Krste-Kite Mikovića, prvo violinu, a zatim klarinet. Kada je odrastao i sazreo kao muzičar opredelio se za sviranje džeza. Svirao je moderan džez sa zaječarskim bendovima krajem pedesetih i početkom šezdesetuh godina. Vrlo brzo je dostigao takav domet kao saksofonista da su zaječarski podijumi postali tesni za njegov muzički talenat. Otisnuo se iz Zaječara i svirao sa mnogim poznatim džez-orkestrima i velikim džez-muzičarima širom Jugoslavije, da bi od 1963. karijeru nastavio u Nemačkoj i širom zapadne Evrope. Tamo je nastupao sa mnogim svetskim velikanima džeza. Još u mladosti postao je zaječarska urbana legenda. Pod sopstvenim imenom izdao je 6 albuma na kojima je autor muzike, uradio aranžmane i bio vođa benda. Sa drugim bendovima, kao gost, snimio je na desetine ploča. Na turnejama po Jugoslaviji i svetu, kada su ga prestavljali publici na koncertima, uvek je s ponosom naglašavao da je došao iz Zaječara, iako je znao da publika nikada nije čula za njega. Miković je preminuo 21. februara u svojoj 74. godini u Ulmu u Nemačkoj.
DŽO (DRAGOLJUB FIRULOVIĆ)
Na tromeđi Srbije, Bugarske i Rumunije već nekoliko vekova žive Negotinci. Slušali su muziku bez falša jer ju je komponovao najpoznatiji Negotinac – Mokranjac. Bili su ratnici zato što je tako htela istorija, a pili su, i danas piju, odlično vino, zato što je tako htela geografija. Koliko je ovaj grad nekada bio važno trgovačko mesto, možda najbolje svedoči to što je Vuk Stefanović Karadžić u Negotinu tada radio kao carinik. Za razliku od jednog , sada davnog peroda u kome su pojedinci govorili da Mokranjac svojim kompozicijama kvari narodnu muziku, ali nakon što je 1892. na otkrivanju spomenika Hajduk Veljku otpevana pesma „Knjigu piše Mula-paša“, nosili su ga na rukama. Od tada, ćutali su kad god se izvode Mokranjčeva dela. Slično je i danas, naročito kada himnu Negotina iz Šeste Mokranjčeve rukoveti peva Dragoljub Džo Firulović. Dragoljub Džo Firulović nije samo pevač. On je slikar, pesnik, ali i lovac na kamenje, koje lovi isključivo u negotinskom kraju i od njega pravi zanimljive skulpture. Negotinci kažu da je i najpoznatiji boem iz ovog grada. Sin Anđela Firulovića, Dragoljub, glasnik Krajine od Timoka, muzički umetnik, jedinistvena je i neponovljiva stvaralačka ličnost. Rođen u selu Bukovče, pored Negotina, gde su dedovi unucima praveći svirale od vrbe pričali bajke o velikoj beloj ptici sa kojom će poleteti, Dragoljub Firulović Džo, kako ga mnogi još od detinjstva zovu, otkriva svet sa tog imaginarnog leta koji je iznedrio njegovu poeziju, slike i pesmu. Taj umetnik raskošnog talenta, član Udruženja književnika Srbije, vredan animator kulturnog života Timočke krajine, snimio je i CD Sa Istoka sunce, sa malo poznatim vlaškim pesmama koje je na specifičan način aranžirao Mile Paunović, trubač i profesor u negotinskoj Muzičkoj školi „Mokranjac“, okupivši izvanredne muzičare iz Bugarske, Rumunije i Srbije. Moćan, prirodno postavljen glas Dragoljuba Firulovića i interesantni aranžmani, pre svega, otkrivaju prekrasno muzičko nasleđe ovog kraja, ili izvanredne muzičare u njemu.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”