LJUBAVNE GRADSKE PRIČE NEGOTIN
Negotin kao i svaki grad svakako da u svojoj istoriji krije mnoge velike i male ljubavi koje su se u njemu desile i odigrale. Ljubavi koje su istrajale dugo godina, iznedrile svoje potomstvo kao produkt i vrhunac te ljubavi ali i dočekale starost transformišući tu nekad veliku ljubav, strast i požudu u naviku i stereotip. Ljubavi koje su se brzo ugasile isto tako kako su i planule i koje je protok vremena nezaobilazno odvukao u zaborav. Ljubavi koje su propale ali koje uvek izazovu da srce zatreperi kada je se setimo čak i mnogo godina kasnije. To su uglavnom one prve, mladalačke ljubavi kada se mislilo da je sve lako i dostižno, da sem ljubavi više ništa ne postoji i ništa nije važno, da ljubav prevazilazi sve granice i pomera planine. Normalno je da kada takva ljubav nestane i prestane da sledi razočarenje, patnja, tuga i depresija i da je u takvim trenucima bilo i pravih malih ljubavnih drama, pokušaja ubistva i samoubistva i još mnogo čega. Ali sve se to da očekivati kada je ljubav u pitanju. Ljubav je ljubav. Gde god da živite. U Negotinu ili u bilo kom drugom gradu.
Jedan Negotinac, sredovečni čovek, pisac, pesnik, bloger, muzički, filmski i književni kritičar Miljan Ristić početkom 2018. godine objavio je knjigu o ljubavi pod nazivom „Ludilo ljubavi“. Knjiga predstavlja spoj poezije i proze i bavi se ljubavlju u jednom sveobuhvatnom smislu. Poezija je u najvećoj meri posvećena autorovim stvarnim, neostvarenim, nikad prežaljenim ali i imaginarnim ljubavima, zbog kojih je patio, bio nesrećan i tužan, ali i bio neizmerno srećan, ponosan i ispunjen. Poezija prikazuje i opeva ljubav u jednom erotskom smislu. Ona je požuda, strast i opijenost ljubavlju iskazana kroz stih. Za razliku od pesama, priče izlaze iz tih okvira i obrađuju ljubav u jednom širem smislu, kao što je, na primer, platonska ljubav, ljubav prema porodici, prijatelju, umetnosti, Bogu… Znači proza izlazi iz tih seksualnih i erotskih margina ljubavi i pokušava da kroz naraciju ljubav iznese u jednoj potpunosti, sagledanu sa svih aspekata. I tu nema filozofiranja i pametovanja, već vam autor kroz klasično pripovedanje priča priče o ljubavi nagoveštavajući šta je sve to ljubav a šta nije. Kratko rečeno knjiga „Ludilo ljubavi“ je spoj poezije o Erosu i Tanatosu i priča o običnom životu ispričane kroz neobične događaje i likove.
Autor objašnjava zašto je napisao knjigu o ljubavi: „Zato što je svima nama potrebna takva knjiga. Zato što je danas sve manje ljubavi među ljudima. Otuđujemo se. Osamljujemo. Povlačimo u sebe. Upadamo u depresiju i anksioznost. Sa svih strana pritiska nas negativna energija, zlo, zavist, mržnja, netrpeljivost… Ljudi su postali pakosni, zavisni, zlonamerni a nikad više im nije bila potrebnija ljubav i pažnja, kako da je pruže, tako i da je prihvate, samo da bi mogli da prebrode okrutnu i surovu realnost u kojoj žive. Ja sam zato napisao ovu knjigu, da ukažem da ljubavi ima svuda oko nas samo da joj treba pružiti šanse…“
LJUBAVNE GRADSKE PRIČE ZAJEČAR
U drugoj polovini 19. veka, siromašni mladić Šanko je zavoleo prelepu devojku Bonku iz bogate kuće. Ljubav obostrana, strastvena, mladalačka, imala je brojne staleške prepreke. Voleli su se godinu i po dana kada je Šanko morao da ode u Srpsko-turski rat. Kada se posle dve godine vratio u svoje selo, saznaje da su Bonku roditelji obećali bogatom starijem trgovcu iz Negotina. Bonka uslovljava roditelje da joj na svadbi svira primaš Šanko. Tako je i bilo. Iskoristila je priliku i pozvala ga u svoje odaje da se oproste. U toj sobi dogodio se zločin. Postoje brojne verzije događaja, od toga da je Bonka tražila od Šanka da je ubije, do toga da je ona vodila njegovu ruku u kojoj je bio nož. Na suđenju Šanko priznaje zločin. Biva osuđen na dvadeset godina robije, iako nikada nije dokazano da li se radilo o ubistvu ili samoubistvu. Veruje se da je Šanka Diškovića posle nekoliko godina robije, amnestirao sam kralj Milan Obrenović, kada je nekom prilikom obilazio zatvor u Požarevcu. On je to učinio kada je čuo violinu i prelepu baladu o tragičnom kraju velike ljubavi. Priča obiluje dokumentima i svedočenjima o Zaječaru koji od Turske kasabe postaje grad. Život je pulsirao u kafanama u kojima je do kraja svog života svirao Šanko Dišković sa svojim orkestrom, za koji se pričalo da muziciraju bolje od Cicvarića. Balada je ispevana na velikoizvorskom jeziku koji osim u selu Veliki Izvor kod Zaječara, govore samo još u Dublju kod Svilajnca i u selu koje se takođe zove Veliki Izvor, a nalazi se 80 kilometara od Sofije, u susednoj Bugarskoj.
Ovaj projekat je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”