Svaki je Nišvil bio dobar, osim ako niste u žiriju North See Jazz festivala, pa vam se da da tražite dlaku u jajetu, pa tako i ovaj 29. dobija prelaznu ocenu, pre svega zbog karnevalske atmosfere i Kubanaca, ali i mladih i relativno nepoznatih bendova, koji su mu dali potrebnu dubinu i kvalitet. Potpisniku ovih redova, uz izvanrednog Roberta Fonseku, dva benda su ostavila sjajan utisak, jer su svoju varijantu modernog džeza, ili nečega sa njegovim elementima, predstavila festivalskoj publici. Radi se o Kuhn Fu sastavu, predvođenu nemačkim gitaristom sa iščašenim smislom za humor i isto takvom muzikom, teškom za definisanje. Njihov Šostakovič bio je urnebesan, ali u dobrom smislu, imao je distorziranu gitaru, neparne ritmove, šmek velikog grada kakav je Berlin, a takav je bio i dobar deo ostalog repertoara, u kojem ste mogli da čujete miks distorzirane i suve gitare, moćog basa i bubnjeva. To se isto moglo reći za australijski Brekky Boy, koji je sa lakoćom klizio kroz žanrove i čiji je bubnjar pokazao preciznost jedne ritam-mašine, neprestano menjajući ritmove, u nekoj vrsti moderne klupske muzike na granici ambijentala, klasike i džeza. Kubanci i Fonseka učinili su da Niš zamiriše i na Havanu i da se njiše i ritmu dobre salse.
Najveća zvezda ovog izdanja Nišvila, izvanredni bubnjar Antonio Sančez, nastupio je u nedelju, u pratnji supruge Thana Alexe, autor je soundtracka za film Birdman, gde demonstrira svoje umeće, a poznat, pre svega, po saradnji sa čuvenim gitaristom Pet Metinijem. Prateći programi doneli su rok, fank, elektroniku i okupili dobar deo niške publike, a ja sam se našao na nastupu Gospodina Pinokija, uz Bohemiju, Novembar, Galiju i Kerber, svakako najpoznatiji niški sastav. Treba pohvaliti i Plavi ptičić, grupu vremešnih rokera koja je spržila najveće hitove roka na oduševljenje posetilaca a nastupila je u terminu kavaliste Spasova na glavnoj bini.
Možda je ono što je bilo primetno da se glavne zvezde festivala Tricky i Asian Dub Foundation baš i ne uklapaju u džez koncept festivala, baš kao ni Dubioza kolektiv, ali garantuju dolazak publike na festival. U tom smislu, možda bi trebalo razmisliti o vraćanju primata, bar u udarnim terminima, pravih zvezdama džez muzike, onih koji nastupaju na festivalima po Evropi i čiji bi dolazak bio magnet za nove i nove generacije publike. Jedno je komercijalizacija, a drugo poštovanje koncepta. Inače, na letnju pozornicu preseljeni su duvači, brass bendovi, što je još jedna novina ovogodišnjeg festivala.
Nišvil, inače, od početaka nije miljenik vlade kada su u pitanju domaći festivali, pa izostaje veća novčana podrška, što je opet ponovio organizator i direktor festivala Ivan Blagojević, čijoj smo konferenciji za novinare prisustvovali u press sali na Tvrđavi, ukrašenoj slikama muzičara Nju Orleansa.
Čekamo jubilarno 30. izdanje, nadamo se nekom dobrom esid džezu, fjužnu, velikim zvezdama, parama države i mnogobrojnoj publici.
Ivan Potić
