Sa velikom dozom sigurnosti potvrđeno je da postoje bitne razlike između osnova idetiteta Roma i neroma. Identitetu kojeg su Rumi gradili na planu kulture široke strukture rodbinstva i srodstva, stabilnih okvira intrakcije sa drugima i promenjivih modela adaptacije, vrednovanja vremena ovde i sada – može se suprotstvati idetitet ozvačavan istorijom i tradicijom, čiji je najvažniji elemenat genealogija. Romima je bila strana potreba za istorijom, kao što je to slučaj i sa nekim drugim istočnjačkim narodima, a što posebno apostrofira Mahatma Gandi, Ta potreba za istorijom javlja se tek danas zahvaljujući romskoj eliti koja skoncentrisana u organizacijama koje u podeljenoj i unutar etnički izdiferenciranoj zajednici hoće da stvore osećanje nacionalne zajednice. Međutim, potreba uvođenja Roma u istoriju, potreba istorije Roma, bila je živa među evropskim neromskim nacionalnim zajednicama i to od trenutka kad su se u srednjem veku pojavili u tim zajednicama. Istorija Roma jeste, dakle, istorija odražena u svesti neroma u kojoj sami Romi retko govore sopstvenim jezikom. Pisali su je neromi i rekonstruisali na osnovu tragova koje su ostavljali neromi u gradskim hronikama, sudskim aktima, uredbama ili ediktima, zapažanjima pisaca i slično. Zato su Romi više objekat nego subjekat te i takve romske istorije. Bar je to za sada tako. U Indiji se nije nikad postavljalo ”romsko pitanje” Termin Cigani koji se koristio ali i dan danas koristi za Rome, nastao je od grčke reči Anthiganen, kojom je u 11. veku označavana jedna jeretička verska sekta – Anthigani. U samoj Indiji romski preci, ako su i sačinjavali jednorodnu jezičku i kulturnu grupu (što je diskutabilna konstatacija), nisu bili predmet posebnih interesovanja, slično drugim grupama sličnog načina života, zanimanja, društvene organzacije. U višekulturnom i višeetničkom indijskom kastinskom društvu funkcionisali su kao njegov sastavni deo.
U Indiji nikad nije postojao takozvani romski problem. Njegove osnovne kulturrne i društvene crte označila je Evropa. Za evropske zajednice Romi su predstavljali „problem“, uz to i vešeslojni. Formulacija „Indijski Romi“ ili „Indo-Romi”, koja se može susresti u romološkoj literaturi, proistekla je iz evropskog kruga na prelazu iz 19. u 20. vek. Ako se izvesne grupe u Indiji označavaju nazivom „romske“ onda to treba smatrati metaforom, ukazivanjem na sličnost između evropskih Roma i tih grupa.
Kultura naroda romskog
Kultura se smatra osnovom normi, pozicija i uloga, celinom zajedničkih predstava i tradicija, koje moraju da se izučavaju u procesu socijalizacije i enkulturacije i prenose da bi se društvo neprestano reprodukovalo i da bi se obezbedilo da čovek, koji je po sebi društveno nespecifični pojedinac, može da postane član jednog društva. Romi kao i drugi narodi imaju institucije, običaje i specifične delatnosti koje svedoče o odnosu čoveka prema sebi samom, kao na primer: lična imena, promene tela i kose, stid u odnosu na telesne funkcije itd. Romi imaju svoje institucije i običaje koji regulišu međuljudske odnose, kao što su na primer pozdravi, pokloni, gostoprimstvo, udvaranje, posete, šale, zajednički rad, vođenje računa o starosnim razlikama, maniri, gestovi, porodične proslave, zabrana incesta, seksualna ograničenja, običaji povezani sa pubertetom, praćenje trudnoće, dojenje, odbijanje od dojenja, tuga, običaji vezani za sahrane, rodbinu, itd. Kod Roma postoje delatnosti i obiičaji, koji pokazuju odnos čoveka i prirode kao što je: izrada alata, korišćenje vatre, stanovanje, merenje vremena, praćenje kalendara, kosmologija, magija i sujeverje (posebno u vezi sa procesom lečenja), mitologija, proricanje sudbine, tumačenje snova, ešatologija, zabranjena jela, natprirodna bića, predstave o duši, brojevi, medicina itd.
Romi u nekim sredinama imaju i specifične društvene institucije kao što su na primer: plemenski poredak, organizacija, udruženja, plemenski zakon, prava posedovanja i nasleđa, kaznene mere, razlike u društvenom statusu, pravila zajedničkog života, srodne grupe, jezik, rituali, vaspitanje dece, etika, venčanje, rituali pri porođaju, kontrolu rađanja, folklor, igre, muzika i igra, književnost, ukrašavanje itd.
U kulturi naroda romskog poseban značaj imaju predstave o čistom i nečistom. Razlika između „čistog“ i „nečistog“ ima veoma veliki značaj u kulturi Roma, koja se na jeziku toga naroda naziva rromanipen ili rromano čačipen. Na osnovu prica o „čistom“ i „nečistom“, koja je proistekla iz njihovog prastarog verovanja i života u Indiji, Romi se identifikuju kao etnička grupa, orijentišu u svetu i interpretiraju ga, mobilišu svoje socijalne snage u cilju postizanja određenih ciljeva, stvaraju kontrolne ustanove i mehanizme i koriste razne stvari i simbole, koji imaju integrativnu ulogu i funkciju. U to se možemo uveriti počev od etimologije reči „užo“ („čisto“) i „marime“ („nečisto“), pa preko analize njihovih verovanja i običaja, zaključno sa analizom njihovog sistema kulturnih i socijalnih vrednosti.
Romska kultura viđena kroz predrasude
Materijalna i duhovna kultura Roma, iako oni na ovim prostorima žive više od deset vekova, još je nepoznanica, čak i za naučne radnike koji se ovom problematikom bave. Običan svet, a neretko i oni koji sebe smatraju obrazovanim, o Romima uglavnom znaju samo ono što se o njima moglo saznati putem predrasuda. Eklatantan primer takvog odnosa prema Romima, njihovoj kulturi, na ovim prostorima, tačnije svemu onome sto se negativno pripisuje Romima izneto je u tekstu „Romi i psihologija Roma“, velikog srpskog naučnika Vladimira Dvornikovića, za koga se slobodno može reći da je jedan od onih koji su o Romima, ali ne samo o njima, izneli najviše zabluda i neistina. Romi, iako u priličnom broju zastupljeni, naročito u Južnoj Srbiji, ,ostali su van jugoslovenskog rasnog amalgama. Samo izuzetno može da se primeti nešto ciganske primese kao najcrnje nijanse u skali levantiskog crnila. Taj element diže se katkad i na visoke položaje u više socialjne slojeve. Naročito u politici i trgovini može da se oseti po koja romska kap i po koja jasnija crta ciganskom mentaliteta. Taj elemenat koji je ostavio svoju pradomovinu Indiju još pre nekih hiljadu godina, i danas u krvi i duši nosi tragove kroz milenije upijanog tropskog sunca. Romi imaju svoj zaseban jezik, ali od kakve rase? Hindusi, Dravide ili nešto treće? Njihova pravilna lica govore za indoevropsku, a ne dravidsku ransu podlogu.
Međutim, njihova psiha oštro je i jasno izražena, više nego i sama rasa. Njihova skitalačka nomadska krv, toliko protivna svakom smirenom i sistematskom radu, dovela ih je u njihovoj ciganskoj dijaspori do osobene životne formule, podmukle do srži: živeti od ljudi, ali van ljudskog reda i rada. Čergaški način života (možda i tropski preostatak življenja u prirodi?) van svakog uređenog ljudskog društva njihov je osnovni model; sva druga zanimanja: sviranje, koritarstvo, produkcija sa dresiranim medvedima, kovanje starog gvožđa, čišćenje obuće po varošima itd. samo je spoljna socijalna mimikrija tog vansocijalnog tipa. Njihova daleka rasa pojačala je i njihovu izolaciju, iako naš narod nije naklonjen rasnoj mržnji. Naše građanstvo i seljaštvo u Srbiji trpi ona njihova tipična neuredna i životinjski prljava naselja koja su se kao ciganske mahale zalepile uz krajeve tolikih naših varoši i sela – pa i samoj prestonici. Ima u našeg sveta i neumesne bolećivosti prema tim ružnim privescima naših varoši. Ti Cigani neugodan su teret u svakoj sredini, ne samo u higijenskom pogledu, nego i zbog navike prosjačenja, krađe, pa i povremenih svirepih zločina. Velikim delom sve su to ostaci ranijih vremena. Dokazano je da su za Turcima u stopu dolazili i rojevi Cigana. Izgleda da je tu bilo i neke vrste simbioze, jer su Turci oduvek bili tolerantni prema Ciganima koji su dobrim delom prelazili na Islam. U tursko vreme Ciganka je bio sinonim za ‘prostituka’, a i danas se zapažaju tragovi tih odnosa po našim selima. Izvestan tip seljačkih ‘donžuana’ traži po ciganskim mahalama ‘galantne pustolovine’. Cigansko primitivno lukavstvo, njihova neukusna nametljivost kao i uopšte neosetljivost za obzire, ustaljene u svakom razvijenom društvu, deluju na narode među kojima žive, kao primitivna forma parazitizma jednog duševnog nedozrelog i zaostalog, u mnogom pogledu detinjastog, elementa. Mnogi Romi čine, kao i Negroidi, utisak velike, zanemarene i nevaspitane dece. To se vidi i iz njihovih pesama na ciganskom jeziku koje ne smemo zamenjivati sa pesmama naroda među kojima žive, a na kojima kao profesionalni svirači i pevači – posrednici-unakazitelji-zarađuju.
Pojedini Romi ne znaju da čitaju note ali se svom svojom dušom unose u muziku i deluju na vašu dušu isto tako sigurno kao što sviraju po svojim strunama. Dovoljno je da im samo otpevušite neku melodiju, oni će da počnu i odsviraće je tečno.
Sličnosti i razlike između Roma i ne Roma
Ako se želi izmeniti odnos prema romskom narodu, onda se itekako mora raditi na upoznavanju svega onoga što romski narod čini sličnim, ali i različitim od drugih naroda. Minule stotine godina zajedničkog življenja Srba i Roma na ovim prostorima, nisu dale naročito pozitivne rezultate na polju upoznavanja istorije, kulture i jezika Roma ali i i istih elemenata nacionalnoh identiteta tih naroda. Može se čak pouzdano reći da su Romi daleko veći poznavaoci srpske kulture nego što su Srbi poznavaoci romske, jer Romi su morali da upoznaju srpsku kulturu i da je neretko, prihvate kao svoju. Na taj način Romi su uticali na sopstvenu asimilaciju. Veliki broj naučnika se slaže i oko toga da se Romi moraju tretirati kao prenosioci različitih segmenata kulture a novija istraživanaja romske tradicije pokazuju da su oni i očuvali izvesne kulturne fragmente pojedinih naroda bolje i više nego od onih čija je to kulturna baština. Vremena koja su pred nama, što se tiče romske i srpske istorije, kulture i jzika, moraju da budu obeležena procesima akulturacije, čemu doprinose sve aktivnosti koje vode ka boljem i potpunijem upoznavanju romske materijalne i duhovne kulture na ovim prostorima. Ovaj tekst je skromni doprinos tim procesima, čijem se produbljivanju i boljem poznavanju nadamo.
Miljan Rašić (Predsednik Udruženja „Društvo roma Zaječar“)
*Ovaj medijski sadržaj je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja*
