U verskom pogledu Cigani su nejedinstveni jer ih ima pravoslavnih hrišćana, katolika i muslimana kao i drugih vera hinduista i budista. Govore romskim jezikom koji pripada indijskoj grupi indoevropske porodice jezika.
– Egipćani (Egüptzy) i Aškalije koje neki smatraju potomcima albanizovanih Cigana.
– u Hrvatskoj – Lovari,
– u Bosni – Kalderasi,
– u Vojvodini – Banjesi,
– na Kosmetu – Arlije,
– u Makedoniji – Arlije,
– u Vlaškoj niziji – Vlauci (rumunski cigani).
Postoje i običaji koji su vezani za verovanja Cigana od kojih je najjače verovanje u vampire.
Bibijaka
U mnogim običajima ističu se svečanosti vezane za Bibijaku i Crnu Saru koje obe vode poreklo od Indijske boginje Durge. Njih slavi samo nekoliko plemena: Gurbeti, Kalderasi, Kalesi, dok su Cigani muslimani potpuno zaboravili to božanstvo. Bibijaka je božanstvo koje živi u šumi ili u visokim planinama, veća je od običnim smrtnika i blista kao da je od suvog zlata. Leti nevidljiva noću, ulazi u kuće i čerge i prikazuje se samo izabranoj nekolicini poštenih ljudi.Zamišlja se kao bogata i prelepa, nikad ne govori, ne jede, ne pije. Ako negde zavlada bolest, ona dolazi i odnosi bolesnog. Ali ako Ciganin odseče i pojede uho praseta, ona ga ne može dodirnuti. Bibijaka se slavi u martu.,ma da u poslednje vreeme romi timočke krajine i ostalih gradova slave i krajem januara gde sa svojim naj milijima i prijateljima posećuju blagorodno drvo ,gde uz zvuke trube proslavljaju njima naj miliji dan,gde je običaj da se zapali sveća i pomoli se za zdravlje svih ukućana Bibijaka se slavi oko neke voćke, obično kruške, koja se onda naziva Bibi, po boginji. Pre proslave drvo se ukrašava cvećem i crvenim trakama a na dan svetkovine na zemlju oko drveta stavi se posna hrana (riba, pirinač, pasulj, itd.) i alkoholna pića. Svetkovina počinje paljenjem sveća i pevanjem molitava „Za zdravlje Bibijake i sreću Cigana“. Onda domaćin slave (svake godine drugi) služi muškarce, žene i decu hranom i pićem. Oni ga blagosiljaju, a on im blagoslov uzvraća. Onda ljudi odlaze kućama i nastavljaju slavlje do mraka, kada se svi okupljaju na večeri kod domaćina proslave.
Đurđevdan
Đurđevdan, tzv.“cigansku slavu“ 06.maja slave gotovo svi Cigani, čak i oni koji su primili muslimansku veru i običaje (taj običaj se odomaćio i među muslimanskim delom stanovništva). Do toga dana Cigani ne jedu jagnjetinu, pošto je sujeverje od davnina da jedući jagnjetinu pre Đurđevdana – čovek jede meso svoje mrtve dece. Jagnje se kolje pre izlaska sunca. Prvo se glava porodice zahvaljuje Bogu što ih je sačuvao u toku zime a zatim okreće jagnje u pravcu sunca i nudi mu vodu da ga napoji. Ovo čini da bi mu jagnje orpostilo što će biti zaklano. Kada sve ovo uradi, domaćin maže krvlju zaklanog jagnjeta čelo svakog ukućanina, zatim „mete“ = čisti kuću jagnjećom kožom a samo jagnje ukrašava vrbovim grančicama. Cigani veruju da jetra jagnjeta zaklanog na Đurđevdan ima magičnu moć.
Pojam sreće je centralni pojam ciganske kulture. Iako su prihvatili religiju zemlje u kojoj žive, Cigani su u mnogome ostali verni magiji koju dele na bahtali i bibahtali odnosno na „belu“ i „crnu“ (srećnu i nesrećnu) zavisno od toga šta čovek želi da dobije. Koriste se razna sredstva čije su značenje i uloga određeni magijskim sistemom.
Miljan Rašić (Predsednik Udruženja „Društvo roma Zaječar“)
*Ovaj medijski sadržaj je sufinansiran sredstvima Ministarstva kulture i informisanja*
