Tolstojeva “Ana Karenjina”, u režiji Irfana Mensura, odigrana je treće festivalske večeri 30. „Dana Zorana Radmilovića“. Tragična priča o ljubavi, žrtvi i hrabrosti izazvala je lavinu emocija u publici. Irfan Mensur kaže da u predstavi nije ništa dodato, jer se geniju, kakav je Tolstoj, treba pokloniti a ne pokušavati da se nadmaši. “Ana Karenjina je, kad se čovek udubi i kad krene da traga po literaturi, kažu, „Ženski Hamlet“. Slažem se da je po važnosti „Ženski Hamlet“ ali mislim da dilema koju ona ima nije hamletovska. To jeste dilema, ali ona je svoju dilemu rešila. Hamlet svoju dilemu nije rešio, evo već stotinama godina. Hoću da kažem da igrati Anu Karenjinu i opredeliti se, nije moguće, bar ne čoveku koji iole razmišlja. Ne možete se opredeliti ni za Karenjina, ni za Vronskog ni za Karenjinu. To je zapravo jedan triling različitih interesa, različitih vaspitanja, različitih titraja i njih samo treba pomiriti i predstaviti publici, a ova predstava ima publiku, svoju publiku, možda zato što je školska lektira. U svakom slučaju nisam hteo da opteretim predstavu velikim mislima, ni veličinom romana, težinom knjige kada se uzme u ruke, nego sam hteo da sa nekim kratkim i jasnim slikama stvorim jednu vrstu logične konfuzije koja vlada među tim ljudima i njihovim opredeljenjima”, rekao je Mensur na okruglom stolu nakon predstave.
On kaže da je to bila lektira koju su svi morali da čitaju u školi: “ Ništa nisam razumeo i bilo mi je strašno dosadno kada sam je prvi put čitao, ali Ana Karenjina nije obrazovanje, Ana Karenjina je saznanje. Ja sam je ponovo uzeo u ruke pre jedno desetak godina, pa sam shvatio da sam počeo da je razumem, pa sam je opet uzeo pre jedno tri, četiri godine i pokušao da smislim pozorište. Negde oko godinu i po dana sam se bavio dramatizacijom i napravio svoju dramatizaciju koja nije htela da osudi ni jednog, ni drugog , ni trećeg. Ja sam samo hteo da ispričam priču da pripadamo ljudskoj vrsti i da nam je sve dostupno: i kajanje i sreća i ljubav, a bogami i smrt. Imamo primera iz okruženja koji su otišli u neke dobrovoljne smrti iz čiste lepote i neću spominjati imena”.
Za maestralno izvedenu ulogu Ane Karenjine Zoranov brk dobila je Dragana Mićalović. Njoj je ovo prva profesionalna predstava i prva nagrada, koja joj je posebno važna jer je od detinjstva vezana za Zaječar.
„Zoran Radmilović. Jedan od naših najvećih glumaca. Ovo je velika čast. Moj ujak je bio član ovog pozorišta. Ja sam kao mala dolazila ovde. Danas kada sam ušla u Zaječar… Znate onaj osećaj bezbrižnosti koji, nažalost, što smo stariji sve manje imamo? Eto, Zaječar je to probudio u meni. Onaj mir koji sam ja imala ovde kao dete. Ovde živi moja tetka, jedna druga tetka je živela. Niš je bio grad u kome je moj otac živeo. Prva profesionalna predstava koju sam ikada radila je “Ana Karenjina” u gradu u kome je živeo moj otac. Prva nagrada koju sam dobila je u pozorištu u kome su igrali moji ujak i ujna. Verujte da meni ovo znači i mnogo više nego što možete da zamislite”, istakla je Dragana.
Ona kaže da je Anu Karenjinu odigrala onako kako ju je doživela: “Ja sam baš slepo verovala u Irfana i njegove ideje i svemu što je on nama govorio. On je dozvolio da ja u mojoj podeli stvaram na način na koji sam je ja osetila. Smatram da se i danas od tog Tolstojevog vremena nešto baš nije promenilo. I dalje svi imamo potrebu za slobodom, koja nam je nekako skučena i nekako nam je dozvoljeno da volimo i mislimo glasno. Tako da sam ja nju, u nekim svojim osećanjima, dopustila sebi da je upoznam malo dublje. Da zamislim kakva je ona bila kao dete, kakvi su bili njeni roditelji, kako se oblačila. Ovo je način na koji sam ja doživela da je ta Ana Karenjina sigurna sam da je postojala”.
Vuk Marinković, koji igra Serjožu, sina Ane Karenjine kaže da je ovo divna predstava i da mu je velika čast što je sarađivao sa Draganom Mićalović i glumcima iz niškog ansambla.
