Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Savindan u čast prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja i tvorca zakonodavstva. Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, te se zato smatra zaštitnikom prosvetnih ustanova.
Rođen je 1169. godine kao najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje. Svetovno ime bilo mu je Rastko. Odrekao se svetovnog života i zamonašio veoma mlad, oko 1192. godine, u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon na Svetoj Gori. Bavio se prosvetiteljskim radom prenoseći osnovne verske i svetovne pouke. Iza sebe je ostavio više pisanih dela od kojih su najznačajnija „Žitije Svetog Simeona“, „Zakonopravilo“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“.
Umro je u Trnovu, 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za bugarsku arhiepiskopiju. Glas o njegovoj smrti stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u SPC na taj dan služe liturgije. Njegove mošti su iz Trnova prenete u Srbiju i sahranjene u manastiru Mileševi 1237. godine. Za vreme Banatskog ustanka, 1594. godine, veliki vezir Sinan paša naredio je da se mošti Svetog Save odnesu iz manastira Mileševe i spale u Beogradu, na Vračaru. Praznik Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca.
