Svečanost otvaranja festivala započela je sinoć koreografijom Kontra dens studija iz Niša pod vođstvom Danice Ničić, na temu iz predstave „Kralj Ibi“ . Nakon toga, Vladimir Đuričić, direktor Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ podsetio je na uspešnost 4. Festivala malih pozorišnih formi koji je održan od 11. do 14. oktobra i zahvalio publici što je ispratila festival i što je sala tokom izvođenja svih šest predstava bila puna. Istakao je da će postati praksa da ovaj festival bude uvod u „Zoranove dane“. Takođe, podsetio je na sinoćnju premijeru filma „Glumčina“ koji je divna, topla, ljudska priča o Zoranu Radmiloviću koja je bila na više festivala. To je jedna od tri priče koje smo najavili povodom 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“.
„Povodom 35. godina od smrti Zorana Radmilovića zamolili smo prošle godine Milana Cacija Mihailovića da u okviru svoje divne edicije „Uspomenar“ uradi i knjigu posvećenu baš Zoranu, što je on i uradio na najbolji mogući način. Na osnovu te knjige je nastao i film u koprodukciji sa Siti grupom. Započeli smo i priču sa Ivanom Bekjarevim o izradi predstave o Zoranu Radmiloviću, ali je na pola tog procesa on nažalost umro. Ipak ne odustajemo od predstave o Radmiloviću.“
Direktor je istakao da će tokom narednih osam dana publika imati priluku da vidi predstave iz Srbije, Hrvatske, Republike Srpske, Slovenije i Rusije i pozdravio gošće iz ruskog grada Njižnji Novgoroda koje će sutra u 12.00č odigrati predstavu „Moskva priča“ zasnovanu na književnom delu i pismima Staljinove ćerke Svetlane Alelujeve.
Njegovo preosveštenstvo episkop Timočki gospodin Ilarion je istakao:
„Ako se osvrnete levo ili desno opet vidimo da su mnoga mesta prazna i blokirana. Znamo zašto je to tako. Ali mi kao ljudi iz crkve i ljudi koji smo prizvani, po milosti božjoj, da sve duhovno tumačimo na duhovni način, moramo da se setimo da ova prazna mesta nisu samo radi preventive, nego možemo da shvatimo i da se setimo da su mnogi naši sugrađani koji su prošle, preprošle i ranijih godina bili ovde na festivalu danas nisu uopšte sa nama prisutni na ovome svetu. Jedan od nama dragih i redovnih gostiju bio je preminuli Ivan Bekjarev, Lane Gutović i mnogi, mnogi drugi glumci, umetnici, pozorišni radnici, a da i ne govorim o vašim i našim bližnjim. Njihova su ova mesta koja su sada upražnjena. Ja ne bih bio ono što jesam i ovaj ko jesam ako vas ne bih pozvao sve ovde okupljene da i sutra, i prekosutra i svih narednih dana vašeg života, draga braćo i sestre i poštovana publiko, ne svratite do crkve i ne upalite makar po jednu sveću za upokojenog Bekjareva, Laneta Gutovića, najpre za Zorana Radmilovića sećajući se da su i oni nekad nešto pred bogom zgrešili, možda su nešto opsovali, ogrešili se. A kad ste već u crkvi setite se i vaših bližnjih i upokojenih predaka, suseda i poznanika. Kad već to činite setite se vas samih, vaših bližnjih i voljenih, vaše porodice i upalite sveću. Da sveća vašeg i našeg života što duže gori po milosti božjoj i po daru božjem, da nas podseća i na prolaznost života, ali ako to znamo da vrednujemo ovaj život, one koji se trude u ovom životu, koji se trude da nas obraduju u ovom životu koji nosi mnoga iskušenja i mnoge tuge. Jedan od njih je svakako i Zoran Radmilović i svi pomenuti koji su se nalazili na ovim daskama i koji su to i činili.“
Naš istkanuti pesnik Pero Zubac je na svečanosti otvaranja istakao kako Zoran Radmilović u njegovom sećanju nije ostao samo po ulogama nego i po onome što je pratio i čitao o njemu:
„Večeras ću reći, prvi put u životu jedno dragoceno sećanje koje je stvorilo jednu moju pesmu posvećenu njemu, koju ću govoriti drugi put u životu, jer sam govorio prvi put pred spomenikom. Beše leto, mislim 1974. Sasvim slučajno na Divčibarama u novi hotel stižemo istovremeno Zoran Radmilović i ja. Prvo jutro on sedi na novoj terasici u foajeu hotela, pije kafu. Vidim čašu kisele vode, priđem, pozdravimo se. „Koliko ćeš biti ovde“, pita on. Kažem ja: „Petnaest dana“. „Divno“, kaže, „i ja“. „Šta ćeš ti?“ „Isto to što i ti“, kažem. „Nećeš ništa drugo?“ „Neću ništa drugo.“ Svih petnaest dana on nije okusio alkohol, a nisam ni ja. To je štetilo našim razgovorima, mi smo uglavnom ćutali. Međutim, moj mali sin se sve vrti oko nas, gurao je neke automobilčiće koje je poneo iz Novog Sada i uglavnom je on razgovarao sa Zoranom. Pošto ima fotografsko pamćenje on pamti razgovore sa Zoranom. A ja ću sad u ovoj pesmi posvećenoj velikom glumcu, gospodinu da se setim tih dana. Najdužeg našeg drugovanja i najdužeg ćutanja, rekao je Pero Zubac i pročitao pesmu posvećenu Radmiloviću, čije je stihove govorio i ispred spomenika velikom glumcu.
Nadahnutom besedom festival posvećen glumcu otvorio je naš istaknuti glumac Goran Sultanović, savremenik i prijatelj Zorana Radmilovića: „Ja sam znao gde dolazim, zašto dolazim, ali nisam znao da će mi biti ukazana čast i poverenje da vam se obratim večeras. Imao sam tu sreću da živim u vreme Zorana Radmilovića. Mislim da je svojim talentom, duhom i rezultatima zaslužio da se kaže: „Vreme Zorana Radmilovića“. Imao sam tu sreću da poznajem Zorana, da radim sa njim, da igram mali fudbal sa njim, da me primi u svoje društvo, da uživam gledajući po desetak puta predstave u kojima je on izvodio čuda. Šta reći o tom čoveku. Naizgled namrštenom namćoru, a opet čoveku koji kada se nasmeje otkrijete da je to jedna plemenita, tanana duša prepuna emocija. Šta reći o čoveku koji je snagom svog talenta uspeo da predstavu koja je posle premijere trebalo da bude skinuta sa repertoara pretvori u najgledaniju predstavu koja je po svom tajmingu trebalo da traje sat i četrdeset minuta, nemojte me držati za reč, a najčešće je trajala dva sata, dva ipo sata, tri sata. Moj kolega Caci je imao sreće da igra u „Radovanu Trećem“. Šta reći o čoveku koji je izbačen iz jednog beogradskog pozorišta kao netalentovan glumac, a onda posle par godina bude kralj Ibi, odnosno kralj glumaca, kralj pozorišne scene. Šta reći o čoveku koji je imao toliko hrabrosti da provodeći popodne u kafani, početak predstave se bliži, od upravnice pozorišta do dekoratera svi dolaze i kažu: „Zorane, ajde. Treba da počne za pet minuta“, on kaže: „Ja večeras nisam u stanju da izađem pred publiku“. Oni izađu na scenu i kažu: „Zbog bolesti otkazujemo predstavu“. Onda on izađe iz kafane, sačeka ljude koji izlaze iz sale i kaže: „Poštovana publiko, nisam bolestan lažu. Zaigrao sam se, nisam u stanju večeras da izađem pred vas“. Treba imati toliko poštenja i to uraditi. Šta reći o čoveku koji, u vreme kada to nije bilo tako popularno, sa terase visokog partera u šoljice za kafu, rakijske čaše i sve čaše za vodu sipa piće i nudi komšiluk sa pozdravom „Hristos vaskrese“ i reči: „Ajde komšije da popijemo. Veliki je praznik“, a ljudi beže i sklanjaju se jer je preko puta živeo Slobodan Milošević. I za to je ipak trebalo hrabrosti. Reči su nemoćne da opišu tog čoveka sa ogromnom dušom i ogromnim talentom. Zato sam duboko zahvalan vama Zaječarcima i ljudima koji organizuju ovaj festival što se trudite i uspevate da ne dozvolite zaboravu da nam otme sećanje na velikog Zorana jer i dan danas mladi ljudi, koji se nisu ni rodili kada nas je Zoran napustio, gledaju kasete, izgovaraju replike iz njegovih predstava, a to je dokaz da će Zoran Radmilović večno trajati.“
Pompeznosti otvaranja 30. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“ doprineo je i muzički kvartet „Dinamika mjuzik“, koji je u holu pozorišta dočekao publiku fantastičnim sviranjem na električnim violinama.
Već po tradiciji,ispred spomenika Zoranu Radmiloviću značajni srpski pesnici govore stihove posvećene Glumčini. Ove godine čast da svojim stihovima najavi „Dane Zorana Radmilovića“ primala je jednom od najzčajnijih jugoslovenskih i srpskih pesnika, Peri Zupcu.
