„Duh lepote svog karaktera i blagosti svoga života, uz osobeni talenat i životnu marljivost, Renata nosi u svim svojim predstavama od Pendžera ravnice, Uloge moje porodice…,Purpurnog ostrva, Kosančićevog venca, Marije Stjuart, Svetog Georgija, Divova s planine… Kako to Ona izvodi, ne umem da objasnim, znam samo da ostaje, opstaje i ne zaboravlja se. Ni kada je posmatram iz dvorane, ni kada sam sa njom na sceni, jer to je Renata Ulmanski, ona koja je bila i ostala Velika Osoba“ . Ovo je viđenje glumca Svetozara Cvetkovića, jedno od pribeležnih u knjizi Renata Ulmanski/Njegovo veličanstvo slučaj koju je priredio Marko Misirača. Knjiga je predstavljena u Pozorišnom muzeju u Zaječaru, a o glumici su pored priređivača govorili glumac Milan Caci Mihailović i pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević. O sebi manje, a više o drugima govorila je i Renata Ulmanski.
Ova monografija, kako je to pojasnio Marko Misirača, prateći je deo nagrade- statuete “Joakim Vujić “ koju Knjaževsko srpski tetar dodeljuje za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti u Srbiji. Dodeljuje se od 1985. i spisak dobitnika je impozantan i na njemu su imena ne samo glumaca, već i teatrologa, reditelja, scenografa, kostimografa, pisaca. Renata Ulmanski je nagradu dobila 2017. a knjiga je izašla tek nedavno. Ova glumica ostvarila je više od stotinu uloga u pozorištu, filmu, TV serijama i igrala u Narodnom pozorištu u Beogradu, Srpskom narodnom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212, a publika je u kratkom, desetominutnom filmu, delu serijala „Glumac je glumac, je glumac“ mogla da vidi nekoliko glumačkih lica Renate Ulmanski. „Zahvalan sam gospođi Renati što sam imao priliku da uđem u taj vremeplov“ kazao je priređivač knjige Marko Misirača prisećajući se početaka rada na ovoj knjizi. „U ovoj knjizi se nalazi skenirani požuteli plakat iz 1933. iz sarajevskog Narodnog pozorišta kao dokaz da je u njemu jedna četvorogodišnja devojčica recitovala Čika Jovu Zmaja. Od tog događaja, jedna duga, veličanstvena umetnička odiseja proteže se sve do današnjih dana, do poslednjih uloga na Radio Beogradu 2016. u Ričardu III. Zaista je bio neverovatan izazov ući u ovako nešto, pogotovo što gospođa Renata Ulmanski nije nijednog trenutka osećala da zaslužuje da se priča o njenom umetničkom putu stavi u korice. Zato je proces ubeđivanja i zajedničkog nalaženja puta kako to da izgleda trajao malo duže. Ona se, kao retko ko od glumaca, izuzetno literarno izražavala u raznim prilikama govoreći o drugima, kolegama iz sveta pozorišta sa kojima je radila, pa mi se učinilo da je pravi put da kroz priču o tim drugima, velikima, a imala je sreću da bude uz te velike tokom svoje karijere, da to bude način kako da počnemo ovu priču“ – ispričao je Misirača, dodajući da je put bio dug i da je knjiga rađena skoro pet godina.
Renata Ulmanski je na daskama koje život znače bila i sa Milanom Cacijem Mihailovićem koji je biranim rečima i sa dubokim poštovanjem govorio o njoj. „Posle više od 20 predstava u Ateljeu 212 koje su nas zauvek povezale od mog početka i „Purpurnog ostrva“ pa do „Proslave“ decenije su prošle. Setim se nekih detalja: našeg fotografisanja ispred Kardenovog pozorišta i kicmoca, nepostojeće vrste kolača u Kosančićevom vencu, pa sve do predstava koje smo morali da igramo „pod okolnostima“ u vidkacijevim majicama. Volim i veoma poštujem gospođu Renatu Ulmanski i uvek mi je bila dragocena njena reč i kao kolege i kao publike. Nepogrešivo je uvek znala da kaže pravu reč, na čemu samo joj i dan, danas zahvalan. Došao sam u Zaječar da budem deo ove svečanosti i da se još jednom najiskrenije i duboko poklonim svojoj dragoj koleginici“ – istakao je Caci Mihailović.
O Renati Ulmanski govorio je i pozorišni kritičar Aleksandar Milosavljević, koji je „rešio da na ovoj promociji demantuje samog sebe“ budući da je na nekoj od prethodnih rekao da je ona skromna žena. „ Čim sam to rekao, znao sam da sam pogrešio i dugo me je to mučilo. Zaista mislim da je skromnost za skromne i shvatio sam da ona nije skromna osoba, već nešto sasvim drugo. Ona je povučena osoba i to je ogromna razlika. Skromnost je za skromne jer oni verovatno nemaju šta da ponude“ – kazao je Milosavljević, navodeći da se ona u dugoj i veoma uspešnoj karijeri neprestano povlači u drugi plan. „Nije to samo samokritičnost skromne osobe, to je spremnost osobe koja ima ogromne kapacitete da se svesno povuče u drugi plan da bi uvek imala kritički odmak prema onome što ona radi“ naveo je Milosavljević koji je govorio i o velikom poverenju koje Renata Ulmanski ima među svojim kolegama. „To je u pozorištu izuzetno retko, da imate osobu u čije mišljenje, u čiji glumački instinkt, glumačko-zanatsko znanje, u čiji glumački, umetnički kapacitet imate poverenja. Malo je osoba u pozorišnom životu Srbije koji imaju to poverenje svojih kolega, kakvo ima Renata Ulmanski“ – zaključuje Milosavljević. „Osećam potrebu da nešto kažem o našem odsutnom domaćinu, sa kojim sam se družila od kako sam nogom stupila Zaječar“ – kazala je Renata Ulmanski, misleći na velikog Zorana Radmilovića, koji kako naglašava samo trenutno nije tu, a koji je prisutan u celom gradu. Parafrazirala je Nušića navodeći da je humor nešto neophodno da teškoću življenja lakše savladamo. „Humor i humanost su ekvivalenti. Mislim da je tu poruku nama Zoran ucrtao celim svojim bićem. Mi smo imali jednog izuteno humanog kolegu, imala sam prednost da budem njegov kolega, četiri godine smo na radiju bili bračni par, Jovan i Stana, pa sam vrlo dobro znala sve mane svog supruga, koji je umeo da bude mrgodan“ . Prisetila se i sutuacija kada Zoran nije bio raspoložen za snimanje radio emisija, a posebno je izdvojila dva Zoranova ćutanja. „Svi su glumci moćni, reč je njihov alat, a ja hoću da govorim o maestralnom ćutanju. Zoran je igrao Miloša Obrenovića, a ja njegovu ženu Ljubicu. Dobar, veliki, razuman reditelj Muci Draškić je znao kako da plasira scenu. Ljubica, nakon ubistva Miloševe ljubavnice dolazi kod Miloša koji hoće da je skloni. Sedamo na jednu klupu na samom proscenijumu i Muci okrene Zorana licem publici, mene leđima. Govorim kako smo se nekad voleli, da me je prevario, napustio, ja sipam svoj život. Veliki Zoran sve to polako odgleda i nešto u tom Milošu progovori i on vrlo nesmelo krene rukom ka mojoj ruci. Naglo je trgne i kaže: sikter. Ja odem, on dobije aplauz“ – ispričala je Renata Ulmanski. Prisetila se takođe i predstave „Santa Marija dela Salute“ u kojoj je Radmilović igrao Lazu Kostića i scene kada mu saopštavaju da je umrla Lenka Dunđenrski. „Scena: jedan prav, u belom odelu, dobro raspoložen Laza Kostić na Lidu u Veneciji sa svojom mladom ženom Julkom Palanački, gledaju u more. Dolazi neko i kaže: umrla je Lenka Dunđerska. Taj veliki, pravi, beli čovek je na naše oči postajao manji, urušavao se, skupljao se, do kraja je bio neko skvrčen u ligeštulu. Takvo ćutanje ja ne znam ko od velikana glume sme sebi da dozvoli. Eto, to je Zoran“- ispričala je Renata Ulmanski dodajući „Život još nije završen iako je prošao. To sam ja. Meni je ostao sad jedan višak života. To nije jednostavno, ali pošto tražim da li nešto dobro može da bude, možda je dobro to što ja imam pravo da ja podvučem crtu, pa ja da kažem šta smo imali u tom životu. Imali smo svašta. Verovatno smo imali prilježnost, vrednoću. Sa velikim davanjem sam radila. Neću da ređam još, ne znam jesam li imala još koju vrlinu, ali mogu da vam kažem da je jedino što ima iole smisla to je voleti. Volite, volite one do sebe, volite one sa kojima radite, volite, jednostavno trudite se da volite. I kako je rekao Duško Radović: ko ume da voli, neka ništa drugo ne radi“.
Posle dugotrajnog aplauza i brojnih suznih očiju u publici, direktor zaječarskog teatra, Vladimir Đuričić, uručio je Renati Ulmanski plaketu za doprinos kulturi srpskog naroda i statuetu Zorana Radmilovića kojoj se glumica neizmerno obradovala. „Bivala je, ne često, ali je bivalo da on kaže idi napred, ja ne mogu. Imao je prava da ne može. Ostala ekipa bili su velikani kao Ljiljana Krstić, i mi smo to poštovali. Dođemo na snimanje i kažemo: Jovan hitno morao da ode, pukla cev. Rekao da vam kažemo … i gotovo“
