Srpska pravoslavna danas proslavlja Svetog velikomučenika Prokopija, koga srpski narod posebno poštuje i slavi.
Sveti velikomučenik Prokopije je hrišćanski svetitelj iz 4. veka, rođen u Jerusalimu. Prvobitno ime bilo mu je Neanije i bio je vojvoda u službi cara Dioklecijana. Prema legendi, u vreme progona hrišćana, Dioklecijan je odredio Neanija da s jednim odredom vojske ide u Aleksandriju i tamo zatre hrišćane. Međutim, na tom putu, Neaniju se javio Bog pokazavši mu u vazduhu ogromni krst. Taj doživljaj potpuno je obrnuo i promenio život vojvode Neanija. On je izradio isti krst kakav je video u proviđenju i umesto da krene u progon hrišćana, vojsku je poveo u oslobađanje Jerusalima. U sveti grad je ušao kao pobednik, ali je izveden pred sud zbog priznanja da je hrišćanin. Po priči, pred sudijama je skinuo svoj pojas i mač rekavši da je on samo vojnik Hristov. Posle velikih mučenja ovaj bivši vojnik je bačen u tamnicu, gde mu se javi opet Gospod Isus Hristos, koji ga i krsti i nadede mu ime Prokopije. Jednog dana dođoše mu na tamnički prozor 12 žena i rekoše mu: „I mi smo sluškinje Hristove“. Optužene za ovo one behu bačene u istu tamnicu, gde ih Sveti Prokopije učaše veri Hristovoj, a naročito tome kako će primiti venac mučenički. Zato se u činu venčanja bračnih pominje Sveti Prokopije, pored cara Konstantina i Jelene. Tih 12 žena beše potom strašno mučeno. Gledajući njihove muke i hrabrost majka Prokopijeva takođe poverova u Hrista, te svih 13 budu pogubljene. Kada Sveti Prokopije bi izveden na gubilište on diže ruke prema istoku i pomoli se Bogu za sve bedne i nevoljne, sirote i udove, a naročito za Crkvu, da uzraste i rasprostre se i da hrišćanstvo sija do skončanja vremena. Legenda kaže da mu je u tom trenutku sa neba javljeno da će njegova molitva biti uslišena nakon čega je ovaj svetac mirno i srećno pošao na gubilište.
Iako u crkvenom kalendaru nije crveno slovo dan Svetog Prokopija veoma je poštovan u Srbiji. Ovaj svetitelj spada u red „ognjenih svetaca“ u koje se ubrajaju još i Sveti Ilija i Ognjena Marija. U nekim srpskim krajevima smatra se da je ovaj dan pogodan za svadbe, jer Sveti Prokopije pohodi i blagosilja mladence, tako da na ovaj dan nema zlih očiju i niko ne može da urekne mladu i svatove. Kaže se da je Prokopijevdan „težak“ praznik. Tog dana kamen i drvo u vodi „prokopnu“ i mrtve ne treba sahranjivati jer je nemoguće zemlju na groblju kopati. Bunardžije slave Svetog Prokopija i toga dana ne rade. Slave ga i rudari kao svog zaštitnika pa tog dana ne kopaju rudu, nego samo osiguravaju jamu direcima i krstom Svetog Prokopija teraju podzemne demone. U selima se ne dira ašov i lopata i ništa ne bode u zemlju. Tradicionalno, smatra se da ovaj dan nije dobar za kupanje u rekama i drugim tekućim vodama. Kaže se „Ni u goru, ni u vodu“. Smatra se i zaštitnikom dece. Žene u Srbiji ne daju deci da se kupaju u rekama i jezerima i dobro paze da niko ne pere rublje, da ne izaziva Prokopija. Na današnji dan se izbegavaju svađe i psovanje što se naročito dopada mamama koje ove dobre navike i inače pokušavaju da usade deci.
